Према народном предању, Вамприровићима су називана деца која се роде након што вампир легне са удовицом или било којом другом женом. Вампир, сам по себи је биће које има способност да се дигне из гроба и ноћу посећује живе људе. Ово створење, као словенско наслеђе, је имало дубоке корене у српском живљу, те су се тако с колена на колено преносиле приче о вампирима и њиховим потомцима. Вампировићи су имали способност да виде друге вампире, па чак и да их убију уколико би заједница од њих захтевала. Међутим, вампир није имао само улогу у застрашивању народа, убијању или је пак био само део неке сабласне приче којим би се страшила деца, већ је вампир био и део заједнице на један особит начин. Ако ли у кући прерано умре млад и ожењен човек, а не остави потомство, његов дух или леш би устао из гроба и ноћу посећивао своју удовицу.
Негде с почетка четрнаестог века, беше дигнута борбена готовост на највиши ниво у областима којима управљаху Соколовићи, како би се одбранио древни град Соколица од напада бугарског властелина Благоја Соколова. Сви здрави кметови спремни за бој, беху дати на располагање војводи Милену Београђанину, који је како је знао и умео покушавао од њих направити ратнике. У селу Дуњевица, које је било под управом Соколице, живео је кмет Добрен који је имао два сина, Јакоја и Којадина, здрава и веома издржљива, баш онаква какве је тражио војвода за одбрану Соколице. Они по изгледу не беху пуно различити један од другога. Чак су били тако слични да су људи из других села, који их нису познавали, мислили да су близанци. Једина разлика између њих била је њихова нарав. Млађи син Јакоје је био пргав и склон да опсује и увреди, док је старији Којадин био мио и драг младић. Када су почели да се баве подмазивањем воловских кола, људи су се увек обраћали Којадину, јер су знали да ће се с њим лакше договорити, неголи са његовим пргавим братом који се никада није погађао за цену. Којадин је увек нешто певушио, увек је, ако му је нешто тешко на души, одлазио код монаха у манастир Присој недалеко од села. Помагао је ближње, а и оне који му нису били ближњи. Веровао је да се добро добрим враћа, па је сваког ко би пролазио кроз село упућивао или био склон да му понуди било какву помоћ. Али ратно зло задеси обојицу и мораше да крену у бој, с тим што је Јакоје био нежења а Којадин за собом остави Анку, с којом га оженише с јесени исте године.
Сваке недеље, села је обилазио један писмени ратник, који је имао код себе имена свих изгинулих, а ако је то било могуће, довозио на воловским колима и тела истих. У селу Дуњевица, био је један стари дуд, око кога су се окупљали људи када би из града дошао гласник или када се о нечему битном разговарало. Сада, када је било ратно стање, долазио је ратник који је са собом носио књигу мртвих, као гавран који носи лоше вести. Чим би дошао, ратник би дувао у рог како би га чули мештани и окупили се око њега. Свако би остављао свој посао и долазио до дуда, стрепећи од најгорег. То је ишло тако што је прво са кола скидао погинуле и предавао породицама, а када би се окупљени изљубили са домаћинима и изјавили саучешће, ратник би читао имена погинулих који су своја тела оставили на бојном пољу, након чега би га људи запиткивали неко време, а ратник покушавао да се сети како су њихови најближи. Кметови би ратника обасипали питањима, како је мој син, да ли је жив, да ли је рањен, да ли је здрав, а он је одговарао колико је знао. Ратник је био сажаљиве природе, па чак и када не би знао одговор, упитао би како изгледа онај за кога се распитују унезверени кметови и довијао се како да одговори. У знак добре воље, пошто кметови нису били плаћани попут ратника, војвода Милен је наредио да се пали борци оперу и да им се ране ушију, а такође свестан сујеверја код кметова, сваком борцу је иглом бушено уво кроз које би видари провлачили црвен конац како се не би повампирили, иако је то било на породици да одлучи.
Једне недеље, ратник је дошао у село са крцатим воловским колима. Соколашка војска беше потучена у боју код Селишта, тако да је учестало и гласно дувао у рог позивајући кметове да се окупе око њега. Када се људи окупише око старог дуда, поче јадиковање и плач. Међу људима био је Добрен, који се тискао са својим суседима око кола, док је ратник покушавао да их одгурне док не прочита имена настрадалих. У једном тренутку ратник, увидевши да узалуд покушава да одгурне сељаке, попе се на кола и поче читати имена. Како би које име прочитао настао би мук, а затим опет жагор окупљених. Са кола су ближњи скидали лешеве и уз тишину носили ка домовима. Читаве недеље, Добрен је осећао како га нешто подбада испод ребара што је био знак да нешто не слути на добро. А тако и би. Када ратник прочита Којадиново име и рече да се његово тело спусти са кола, Добрен само погну главу и уз помоћ својих суседа спусти Којадина на земљу. Којадину је недостајало пола десне подлактице. Добрен осети како га нешто попут копља прободе у ребра. Изгубио је сина, а село доброг човека. Кад Добрен упита ратника како је погинуо, ратник му одговори да се добро борио, али да га је савладао бугарски витез хелебардом. Добрен је и даље стајао не мичући се с места загледан у патрљак подлактице које је вирило из лакта његовог првенца, а када ратник прочита име Јакоја, Добрен побесне те дохвати ратника за ноге и поче кроз плач да се дере „Где ми је син?! Где ми је син?!“. Ратник се сагну ка Добрену и сажаљиво га упита „Је ли и ово твој син?“, а Добрен прво прогута кнедлу у грлу те затим климну главом. Ратник му најпре рече да му је жао, а потом да је Јакоја погодила стрела у груди и да не знају где је његово тело. Добрену се угасила кућа. Оба сина му беху изгинула, а он у својим педесетим годинама није могао да настави лозу. То је био крај за њега. У том тренутку није осећао више ни тугу ни бес, те пусти ратника и погну главу. Прекрило га је ништавило. Само је слушао како се нижу имена младића који му више никада неће назвати добар дан. Затим га опет обузе бес, исуче бритву и пред свима рече „Мој син неће да се повампири! Сви знате мог сина! Он је био добар хришћанин!“ и исече црвен конац који му је вирио из увета и баци у страну. Његови суседи, ненавикнути на овакво Добреново понашање, почеше да вичу да то не чини, јер се није само оглушавао о неписане законе заједнице, већ је одбијао и оно што му је дато добром вољом племства. Али Добрен је у тим тренуцима знао шта ради. Суровост доба у коме је живео је налагала да се предузимају стравичне мере. Није Добрену тешко падала глад због удвостручених намета у време рата, није му падала тешко мучнина и празнина коју је осећао, био је духовно снажан човек који је могао све да издржи, али кроз главу су му пролазиле приче које су му причали старији. Памтио је приче о својим наврдедовима, знао је у прсте какви су били људи, памтио је и приче о једном курђелу који је био видар и монах у манастиру Присој, те како сада да дозволи да му се угаси кућа и лоза која је сезала уназад ко зна колико дуго. Добрен након што је престравио људе својим потезом пререзавши канап, дохвати Којадиново тело и поче да га вуче за ноге. Није тражио ничију помоћ, већ је хтео сам да однесе Којадинов леш. Вукао га је по прашњавим колским путевима, све док га није довукао кући. Успут је само размишљао о својој лози и како да је настави. Након што је довукао Којадиново тело, Добрен га је поставио на сред дворишта, а затим повикао да сви укућани изиђу напоље. Добренова жена је баш у том тренутку појила волове, а Анка спремала ручак. Када изиђоше, Добренова жена најпре отвори уста ужаснута оним што види, а затим испусти ведро и прекри лице рукама, а како се вода из ведра сливала низ двориште, тако су јој се сузе сливале низ образе. Изгубила је свог првенца и то најсуровије. Затим отрча до његовог тела, клекну крај њега, обгрли га рукама и поче да се клати заједно с њим. На тренутак ово подсети Добрена на то како је његова жена љуљала синове у колевци док су још били одојчад, а затим јој подвикну да неће да је чује како плаче. „Како да не плачем кад сам изгубила мога Коју?“, рече подигавши поглед ка Добрену који је стајао мирно изнад ње, гледајући своју жену како кука над лешом њиховог сина. Утом се зачуше кораци из куће и Добрен погледа ка вратима. На њима је била Анка која није могла да разазна шта се дешава јер је с врата само видела телеса како се њишу на земљи, те притрча својој свекрви. „Шта је било, мајчице?“, рече Анка и збуњено се сагну ка својој свекрви, коју рукама обгрли око рамена, а када се загледа у лице трупла које је прашњаво лежало на земљи, жалосно се окрену ка Добрену и упита га „Је ли ово Којадин?“. Добрен само климну главом. Анка се заледи и држећи свекрву, која се и даље клатила заједно са телом палог борца, загледа се у страну. За Анку више није било места на овом свету, јер је њени неће хтети назад, а не може ни да се преуда. Тако је Анка држала свекрву, све док Добрен не нареди да се обе врате у кућу. На путу ка кући, Добренова жена се окрете ка њему и упита га „Шта ми је са Јакојем?“. Добрен је ћутао, гледајући у тело испред себе. После неког времена, свекрва се нагло истрже из снајкиног загрљаја и полако приђе Добрену. „Чујеш ли, несрећо, шта те питам? Шта ми је са Јакојем?“. Иако су обоје подједнако волели своје синове, Јакоје им је био дражи срцу. То што је био пргав и бесан, била је једна врста ствари коју је требало поправити. То су схватали као душевну болест, а родитељима је увек драже болесно и слабашно дете. Такав је био Јакоје, у души је био слаб. „Питам те још једном. Шта ми је са Јакојем?“, рече Добренова жена, а Добрен не мичући се само преломи преко усана „Погодила га је стрела“. „И мој…“, заусти жена, ухвати се за груди и лицем надоле паде преко Којадиновог трупла. Анка брзо притрча ка свекрви и свекру, док се Добрен мучио да своју жену окрене на леђа. „Само јој се замутило у глави. Ништа не брини“, рече Добрен и показа Анки прстом на ведро. Анка дохвати ведро и захвати воде из бунара, те дотрча ка свекрви која је сва убледела лежала на телу свога сина. Они узеше да је прскају водом по лицу, а Добрен је шамарао како би се пробудила. Тако су неко време покушавали да је пробуде, док Добрен не узе ведро и поли је водом преко главе. Међутим, није било никаквог одговора. Добрен се саже и поче да јој ослушкује груди. У грудима није тукло срце. Добрена опет као да нешто подбоде испод ребара, као онда када му ратник рече да је изгубио Којадина. Добрен устаде, загледа се у даљину и само изусти „Три“, а потом се прекрсти. Три смрти су га погодиле у једном дану. Три смрти које оставише саме Добрена и Анку, да се сналазе у суровом свету у ком су живели. Добрен је час гледао у даљину, час у Анку која је јецала над лешевима и само је размишљао како ће даље. „Хајдемо у кућу да обедујемо“, рече Добрен и стави руку на Анкино раме. Она га погледа жалосно па одговори „Како да једемо када нам се кућа угасила?“. „Знам ја то, дете моје, али сад смо сами ти и ја. Уз ручак ћемо видети како ћемо даље“. Затим је дохвати за мишицу и подиже је са земље, док Анка није одвајала поглед од мртвих. Добрен дохвати Којадина за ноге и некако га унесе у кућу, а потом му Анка поможе да унесу и Добренову жену. Положише их на сламарицу, те седоше за сто да поједу мало каше што је Анка припремила. Сваки залогај им је био горак. Гледали су час у чанке, у којима се хладила каша, час на преминуле који су лежали на сламарицама. После неког времена Добрен се обрати Анки „Када их сахранимо, шта би највише желела?“. Анка се мало замисли и рече „Мени је овде добро. Живећу како ми Бог да“. Добрен је погледа искоса те каза „Мислиш да ја не знам да за тебе више нема живота? Нема ни за мене, мени се угасила кућа као свећа кад догори. Можда је тако Бог хтео, чудни су путеви Господњи. Али ти си млада можда за тебе има спаса. Реци ми без увијања, шта би највише хтела?“. Анка стаде да га гледа збуњено. Ко пита кметове шта им одговара у животу. Кога брига за њихово мишљење или осећања. За Којадина је пошла само зато што су њени тако рекли, те скрену поглед са Добрена и погледа у страну те погну главу и загледа се у чанак испред себе. „Да одем код мојих“. Добрен, који не скидаше поглед са ње, подигну браду и одговори „Чим прођу четрдесет дана, водим те код твојих“.
Након што обедоваше, Добрен остави Анку да чува кућу и рече јој да пресвуче Којадина који је био сав прашњав. Затим оде до сеоске цркве, где га затече много света. На овај дан је Дуњевица била завијена у црно, а кука и лелек жена су испуњавале црквену порту. На прагу цркве је стајао свештеник који се договарао са људима око сахрана. Говорио је да, како му је наложено од стране Присојских монаха, не узима ништа од људи за појање, већ да се скува један пун котао кољива, а да свако да исту количину пшенице. Људи су се свађали са свештеником, јер нису сви имали пшенице да дају, па је свештеник покушавао да нађе договор. Док се Добрен пробијао кроз гомилу људи, како би стигао до свештеника, све је више разазнавао речи које су допирале са врата цркве. Један је љутито говорио да се пази свештеник да не узме од сваког по шаку жита за себе, па док сиротиња гладује, он да се гости од њиховог тешког рада, те док је свештеник је призивао Бога, други су потврђивали шта је њихов љутити сусед говорио. Чим Добрен стиже до врата рече им да пусте свештеника на миру, а да је најбоље да свако скува колико може па ће донети кад буде била сахрана. „Како ми да ископамо толику јаму за све наше погинуле?“, рече Добрен, те погледом пређе преко свих окупљених који су се свађали. Настаде мук. Свештеник приђе Добрену и пружи му руку, након чега се изљубише. „Како си Добрене? Чуо сам за твоје синове“. Добрен застаде на кратко па обавести свештеника „Жену ми је погодила срчана кап“. Свештеник се збуни и у трену као да се накостреши, те опет пружи руку Добрену, а Добрен само склони поглед у страну. Сви се уозбиљише и заћуташе, док један од присутних не рече да се слаже са Добреном и рече да се сви лате оруђа да копају јаму, а не да се свађају. Љутити кмет се најпре окрену око себе, а потом загледа у гомилу унесрећених људи те потврди благим климањем главе. „Људи, ако смо се сложили око кољива, нека свако из куће понесе пијуке и лопате па да ископамо јаму. Ја ћу донети котао, а као што Добрен рече, нека свако скува колико има. Хајдете кући, сви су наши млади заслужили Царство небеско“. „Лако је теби, теби су деца мала, знаш ли како је нама кад нам се куће гасе једна по једна!“, рече опет онај љутити сељак, а свештеник покуша да га дохвати за руку, док сељак само истрже руку и крену ка кући успут говорећи себи у браду.
Када се Добрен врати кући, затече снајку како се мучи да Којадину обуче гуњ, те јој поможе. Затим јој рече да из житнице узме три шаке пшенице и стуца за кољиво. Рече јој да за свакога од преминулих укућана узме по једну шаку, али да пази да сваког испоштује тако што ће узети подједнаку количину пшенице. Анка га послуша и крену ка житници, а он узе пијук и крену ка гробљу. Стигао је међу првима, те се прекрсти спомену имена својих преминулих и поче да копа. Остали су брзо стизали, са собом носећи оруђа. Копали су најпре у миру, свако од њих мислећи на своје погинуле, а затим кад би се заморили, узимали би дах тако што би се надлактили на пијук или лопату, прекрстили, успут спомињући имена себи у браду и настављали да раде. Није било песме, нити суза, нити нарикања. Нарикање је било за жене, чега ће се наслушати сутра, они су били мушкарци. Како да се одржи кућа ако је домаћин слаб. Сви су патили исто као и њихове жене, али под бременом које су носили, морала су бити јака леђа. То су била правила у временима рата. Кмет је слушао како му се наложи, слао је синове у бој, а када би их из бојева враћали мртве и раскомадане, његово је било да их сахрани како доликује. Како се јама све више спуштала у понор, тако су тонуле и њихове душе. Свако од њих је радије хтео да га сутра затрпају земљом, него да у њу спусти свог сина. Добрену је било најтеже. Почео је да криви себе, јер када се небо окрене против вас, ваша душа се згрчи као песница. Мислио је у себи да је дао друкчија имена синовима, можда би сада били живи. Ко зна, причају стари разне приче. Да их је назвао Вук и Сокол, а не Јакоје и Којадин можда би их зле силе заобишле. Затим се сетио како је Јакоја погодила стрела. Да се друкчије звао можда би га та стрела промашила. Да је само одсекао по прст својим синовима, да ли би их узео војвода Милен, када је слао своје ратнике да проберу најбоље младиће за бој, који никада нису замахнули на другог човека. Мислио је у себи, млатећи пијуком по земљи, како да натераш некога да убија. Његов Којадин не би мрава згазио, а сада га сахрањује једва целог. А онда се у њему јави мржња. Мржња према онима који су господарили његовим животом. Добрен није ништа проговарао, али је зато мрзео Соколовиће, који су послали своју војску у Царева освајања, а сада очекивали да се невешти кметови бране сами. Међутим, Добрен је био разуман човек, ненавикнут да мрзи. Да ли би он могао да гледа своју Анку, како је силују Благојеви војници? Боље је ипак било да је рат негде другде, а не у његовом дворишту. Зато је копао, без да се превише пренемаже. Добрен ће положити своје синове у јаму, али неће бити поносан на то како су страдали. Велможе говоре о поносу и храбрости у рату. То је за њих који добијају много од тога када проливају крв. Говорио је у себи како му је жао што синови не копају раку за њега, него он копа јаму за обојицу. Утом му суза кану из ока, а он је брже-боље обриса руком, те настави да копа. Није више знао шта да мисли. Да ли да мрзи грамзивог Благоја коме је стало до Соколице поред силних поседа које има? Благој је крив што су му синови погинули. Да није било опсаде Соколице можда би Добренови синови били живи. Али опет, кад чуваш пилиће, ласица сама дође да их подави. Благој је био та звер, која лако намирише крв, што значи да није било домаћина да брани своје. „Овце смо ми“, помисли у себи Добрен, „Само што око нас нема ограде да нас заштити од звери. Дајемо вуну и млеко домаћину, а коље нас ко стигне“. То више није била мржња у његовим мислима, већ тврдња. Када се небо почело руменети на западу, јама беше ископана. Људи се поздравише једни с другима и кренуше кући. За Добрена знојавог и уморног неће бити сна ноћас, већ ће морати да бди. Могао је то препустити Анки, а он да се наспава, међутим Добрена је мучила још једна помисао. Ако је приме назад шта ће он сам да ради. Полудеће без игде икога. За кога да живи, да ли да оде у Присој, као његов курђел? За тако нешто је потребан позив од Бога, који он није осећао. Добрен је био само још један неписмени, прљави кмет, који мисли како да се прехрани, који своју земљу гледа као мајку и о којој мисли дан и ноћ.
Када је дошло повечерје, Добрен затече на столу малу посуду кољива, коју је скувала његова снајка. Он седе поред огњишта и скину гуњ како би се огрејао поред ватре. Анка је прала аван у коме је стуцала кољиво. Ћутали су дуго, док Добрен не спази да Анка одуговлачи са прањем авана. Она се била замислила. „Ћерко“, добаци јој Добрен „Дођи поред ватре да се угрејеш“. Анка се тргну и остави аван у угао собе. Када приђе ватри, Анка поче да плаче. Добрен је прво добро одмери, па је упита „Зашто плачеш? Оплакујеш ли своју свекрву, девера и мужа?“. „Да“, рече Анка једва чујно, која је спустила лице на шаке. Неко време је провела згрчена крај ватре, док је Добрен повремено бацао цепанице у огањ. Након што Добрену досади нарикање, рече Анки да престане да плаче, већ да поразговарају. Анка дигну главу са руку, а на њеном лицу се није могло прочитати шта је највише мучи. Да ли је плакала јер је стварно у жалости? Да ли су то биле сузе неизвесности, јер је можда њени неће примити назад, те ће до краја живота морати да служи свог свекра који стари из дана у дан? То су била питања која је себи постављао Добрен, гледајући своју снајку. „Бојиш ли се, ћерко?“. Анка га погледа збуњено, па га упита „Од чега?“. „Бојиш ли се за себе?“. „Како то мислиш, оче?“. „Ако те твоји не приме назад, као што иштеш, бојиш ли се да ће те вратити мени?“. „Зашто ме моји не би примили, ја сам њихова. А ако ме врате теби, оче, таква ми је судбина. Ја тебе волим као и свог оца“. „Је ли?“, погледа је Добрен искоса. Анка више није марила за незгодна питања која јој је постављао свекар, те само рече да га воли и поштује. „Ако те врате мени, да ли да наставимо да се бавимо подмазивањем воловских кола, као што су то радили Којадин и Јакоје?“, рече Добрен покушавајући да је некако подстакне на разговор. „Ја о томе не знам ништа, али ако је то твоја воља ја ћу тако учинити“, рече Анка. „Шта је твоја воља? Мене то занима“, чикао је Добрен своју снајку. Анка се загледа у огањ и рече „Ко пита сељанку шта је њена воља?“. „Ја те питам. Ако ме заиста волиш и поштујеш, као што си казала, буди искрена према мени“. Анки задрхта усна, а затим поново положи лице на шаке и поче плакати. Добрен се приближи Анки, стави јој руку на раме, а потом је загрли. Тако су загрљени провели неко време, док Анка не престаде да плаче. Анка обриса слине које су јој цуриле из носа о кецељу и опет се загледа у огањ испред себе. Добрен се удаљи од ње и поче жарачем лагано да удара по жару. Када поћуташе неко време, Добрен опет започе разговор „Ћерко, ти си вероватно све што ми је преостало у животу и ја ћу све учинити да ти живот олакшам што више. Када се вратиш код својих, да ли би се опет удавала? Јеси ли волела мога Коју?“. „Јесам“, једва чујно одговори Анка. „Рекли смо да ћемо бити искрени један према другоме. Само ако су искрени људи једни према другима, могу један другоме помоћи. Ниси ми одговорила да ли би се поново удавала?“. Анка тужно погледа свекра и не одговори. Анка није хтела да увреди Добрена, те тако није знала шта ни да одговори. „Анка, чедо моје, немој да се плашиш ничега. За ово кратко време које си провела са мном, могла си да научиш да ја нисам неразуман човек. Све сам прошао у животу“, рече Добрен, са жељом да охрабри Анку, притом вртећи главом. „Дочекао сам најгоре, тако да можеш и да ме опсујеш ако ти је воља, када смо сами, када нема никога да нас чује, мене нећеш увредити. Ја сам сада мирнији од калуђера“. „Како можеш да будеш миран када су те три смрти погодиле у једном дану?“, рече Анка зачуђено. „Као што рекох, ја за себе тврдим да сам разуман човек. Данас сам копајући јаму покушавао да нађем себи изговора да мрзим, али где би ме то одвело. Један наш сусед се данас свађао са свештеником око кољива, док ја нисам дошао и помирио их. Твоја срећа ми је данас најбитнија. Знам да ми се угасила кућа, да нећу имати унучад са којим да се играм и коју ћу да држим за рукицу. Неће мене синови да закопају, већ ћу ја њих“. „Ти не жалиш своје преминуле?“, упита га Анка. „Жалим, али која је корист од жалости. Ниси била ту када је онај ратник прочитао име мога Јакоја. Ја сам истог трена плануо и зграбио га за ноге. Ако икад будеш била мајка, знај да ћеш највише волети оно дете које је сакато“. „Зар је Јакоје био сакат?“, рече Анка збуњено, набравши обрве. „Он је био такав, да је могао нас обоје у зубима носити. Али у души је био сакат. Колико те је пута опсовао и увредио. Када би попио макар чашу вина, побеснео би и од једном би му сви постали криви. Није тражио разлоге да се истреса над било ким. Такав је био мој Јакоје, у души је био сакат“. „Која је био миран и мио, да бољег мужа нисам могла наћи“. „Плашиш ли се да сада нећеш наћи доброг мужа?“. Анка осети неку слободу, па се окрену ка Добрену. „Плашим се свега. Плашим се да ме моји неће примити натраг, сада кад једва имају хране за себе. Плашим се да се нећу преудати. Плашим се да нећу лећи са…“, ту Анка застаде и порумене у образима од срамоте, те опет хтеде да стави лице на шаке. Добрен је ухвати за руку и каза јој „Зар ти и мој Која никада нисте легли као муж и жена?“. Анкин глас задрхта „Па како да легнемо кад смо се срамили и када су га Соколовићи убрзо отерали у рат?!“. „Срамиш се као и свака пристојна девојка, али зар ти није било мило да имаш децу?“. „Која се срамио. Кад год би се наместила прилика, он би одлазио од мене и ишао да се исповеда код Присојаца“. Добрен погну главу, потврдно климајући. „Знао сам свог сина“, рече Добрен „Он није био од оних који једва чекају да уђу у девојку. Он је сматрао да је то био грех. Разумем те, ти си хтела, а он, када би осетио жудњу према теби, хрлио је да се исповеда. Зато је толико пута одлазио у Присој, након венчања. И ја сам глуперда, требало је да му забраним да одлази у манастир и да предвидим како ће се ствари одвијати, па да поразговарам са њим“. „Немој, молим те, да на сву муку себи и то да намећеш. Мисли и на себе“. „Ништа себи не намећем, само тврдим. Значи ти ниси никада била милована?“. Анка се опет зарумене, те само набра обрве и одговори Добрену одричним климањем главе. „То је добро, мила моја, ако хоћеш да се преудајеш. У нашим крајевима, при преудаји, старице провере младу, па ако је невина, онда траже мању прћију“. „А какву ја прћију имам?“, рече Анка жалосно. „Ја сам сирота, моји немају хлеба, као ни ми овде“. „Наћи ће се нешто. Ја сам спреман и перпер да дам за тебе ако треба“. „Зар ме толико волиш?“, рече Анка, а суза јој пође низ образ. „Шта друго могу, неголи да те волим. Ако родиш дете, једног дана, допусти ми само, или пак натерај мужа да ми допусти, да га виђам барем једном годишње. Где год да се удаш, ја ћу тамо ићи да га видим“. Тада се обоје расплакаше и загрлише. Јецали су на раменима једно другом. Добрен устаде и баци поглед преко сламарица на којима су лежали Којадин и Добренова жена. Како у смрти човек изгледа озбиљно и мирно, мислио је Добрен у себи. Хтео је да седну мало и поред њих, ипак је ово требало да буде бдење. Добрен рече да седну на сламарицу крај Којадина и његове жене, које поставише једно поред другог. Добрен рече да се помоле, те клекнуше крај њихових тела и Добрен отпоче своју молитву. „Господе, који си највећи и који нас гледаш са небеса, од искара полен нанеси ка нама ветровима спаса. Ми смо твоје понизне слуге, те нам од искрице неће више ни бити потребно, да од ње начинимо пламен који никада неће догорети. Оплоди оружја нашој војсци, јер су грешни те кују раонике на мачеве. Спаси их, ако је то воља Твоја, нека се врате кућама живи и здрави. Нека жртва наших синова не буде залудна. Нека дође Царство Твоје и нека буде воља Твоја, само нека и у нашему царству завлада мир. Амин“. Добрен и Анка се прекрстише и Добрен поче да прича Анки све што је прошао у животу са својима које више неће видети после сутрашњег дана. Није одвајао поглед са њихових тела. Када би говорио о Којадину, гледао је у његове склопљене очи, а када би говорио о Анкиној свекрви, гледао би у њу и не би затварао уста. То је био последњи опроштај.
Након што је свануло, уморни Добрен рече Анки да остане са преминулима, а да ће он отићи да до цркве да се договори са остатком света у селу како ће тећи сахрана. Добрен узе посуду са кољивом и оде, док је Анка остала да седи крај самртничких постеља. У порту цркве стиже међу првима, док је свештеник говорио да се сво кољиво исипа у котао који је изнео испред црквених врата. Док се котао полако пунио, свештеник им рече да се, као по обичају, окупе у скупине од по шест људи и да иду од куће до куће и доносе мртве како би их покопали. Затим им свештеник подели носила на којима ће донети своје мртве на гробље. Потом се људи разиђоше у миру. Када је стигао кући, Добрен рече својој снајки да се мртви увију у тканине. Добрен се затим прекрсти и пољуби их у чела, што учини и Анка. Када је на њихов праг дошао сусед, који позва Добрена да им се придружи у ношењу мртвих на гробље, Добрен, сав скрхан, пође с њим. Њих шесторица су одлазили од куће до куће како им је наредио свештеник и носили погинуле на гробље. Заправо, сви су били толико скрхани од јучерашњег копања и синоћњег бдења, да сада, када су носили младе људе, нико није ни речи проговарао. Само би покуцали на врата узели тело и полако га однели на гробље и положили у јаму. Када су положили и последње тело, свештеник нареди једном хромом човеку, кога је још увек служио глас, да прође кроз село и повиче да се сви окупе на гробљу. Људи су полако почели да пристижу, жене су са сузама у очима водиле старије, деца су припомагала, нека су чак и трчкарала унаоколо и бивала уз грдњу смиривана. Ово је био не тако свечани тренутак. Није ово била обична сахрана, када би се људи одевали у најбоље рухо које имају. Људи су стајали око јаме, знојави, уморни и прљави са лопатама у рукама, како би затрпали своје најмилије. Када су пристигли сви из села, свештеник који је надгледао како се ствари одвијају, притом држећи књигу у рукама, отвори књигу и прекрсти се, што људи поновише за њим те отпоче да држи опело. Како су речи излазиле из његових уста, тако се појачавало и јадиковање и плач, баш онако како су жене жалиле за својим синовима, када их је ратник довезао на колима. Ово је био последњи опроштај за њих, а у Добреновој глави је само повремено севала она иста мисао о наставку лозе, која га је држала будним. На јецање и нарикање није марио, то га више није дотицало, али гашење куће није смело да се догоди. Након што свештеник заврши опело и сви са њим поновише „Амин“, након чега се прекрстише, свештеник рече да свако узме по прстохват кољива из посуде, коју су окачили о вериге. Међу првима били су старци, који са уздахом узеше мало кољива, мало посуше у јаму и скоро свако од њих кроз плач проговори „Зашто ја нисам у овој јами, него мој унук!“. Затим на ред дођоше деца и жене, које нису давале деци да сама узимају из лонца, већ су им саме давале, из страха да се не обрукају пред светом, јер гладна деца могу узети више од прстохвата. Када сви обавише овај обред, дошао је ред и на копаче. С муком у души и од изморености, пошто је лонац већ био празан, нису се жалили, нити су прекорно гледали свештеника, већ су само додиривали дно лонца, лизали прсте и претварали се да прстима посипају кољиво по телима у јами. Тада је дошло време да се закопају погинули. Старице се поређаше тик уз свештеника, које почеше да наричу, а мушкарци почеше лопатама да бацају земљу преко тела. Нико није могао да гледа како се њихови покопавају у овој неугледној гробници. О крсту, који ће бити постављен на овом месту, није се имало кад разговарати. Овај простор су испуњавали звуци лопатања земље, а да није било нарикача, које су оплакивале све покојнике, невезано за то да ли су оне изгубиле своје или не, рекло би се да се копа темељ за кућу. Са друге стране и било је тако. Јама је чекала све њих, само је било питање времена, али покопати своје најближе у најбољим годинама, који су служили да попуне редове у соколашкој војсци, ипак је био темељ зла које спопаде ово јадно село. Након последње бачене грудве земље, мушкарци се надлактише на своја оруђа и прекрстише се у миру. Добрен погледом пронађе Анку у неугледној скупини, те јој приђе и пођоше кући, а остатак света се заједно са њима разиђе тихо. Када је Добрен стигао кући, није могао да размишља ни о чему, већ само одложи лопату, леже на сламарицу и уз једну сузу која му кану низ лице, заспа.
Добрен се пробуди тек сутра ујутру, одморан и с питањима шта ће даље. Поред огњишта је мирисао доручак. Добренова снајка је спремала овсену кашу, док је Добрен негодовао, коме је каша била дојадила. Анка се правдала да им ваља штедети пшеницу, јер им је житница готово празна. Добрен седе са снајком око огњишта, узе чанак каше и рече јој ако Бог да кише, да ће отићи у шуму да набере печурака. Дувао је у ретку врелу кашу и питао има ли соли у кући, а Анка само одврати да нема. На то су се свели њихови разговори. На обична, кратка и небитна питања и одговоре. Више нису имали о чему да разговарају, сва питања су сахрањена дан пре, заједно са мртвима. Добрен је Анки рекао све што је имао да каже о својим жељама и обрнуто. Тако су проводили дане готово у тишини. Добрен би је повремено питао о храни, шта ће да спрема, он је радио у пољу, хранио волове, а када је пала киша, читаво село се сјатило у шуму да бере печурке, тако да је донео једва пола торбе печурака, која им потраја тек неколико дана. Анки није падала тешко ова тишина у кући. Наиме, она је веровала да ће је њени примити назад, па није марила много за свог свекра, који јој неће бити свекар још дуго. На Анки је остало само да га служи још ових четрдесет дана, а онда ће замолити оца да је уда у селу које није под Соколицом, где ће моћи мирно да живи, макар радила двоструко више. Анкин договор са Добреном је био да ће добити и прћију од њега ако она то захтева. И тако прођоше четрдесет дана. Добрен је туговао над својом судбином, а Анка се притајено радовала. Када дође дан да се врати својима, изјутра, Добрен и Анка не прозборише ни речи, за доручком. Добрен мора да је заборавио на ту Анкину жељу или је само хтео да не остане сам у празној кући. Тик што Добрен крену ка пољу, Анка га заустави на вратима и понизно, спуштене главе га упита „Свекре, ја бих да кренем“. „Где би ишла, снајо?“. „Договорисмо се, да ако је то моја жеља, одем код мојих“. „Ја сам на то заборавио“, рече Добрен и пређе прстима преко њене косе „Јеси ли ти сигурна да желиш отићи од мене?“. Анка само лагано климну главом, притом не дижући поглед ка Добрену. „Наравно да хоћеш. Шта ћеш ти са старцем који више нема нигде никога?“, рече Добрен дрхтавим гласом, а Анка помери поглед у страну, као да је желела да му укаже да не одуговлачи више, већ да је пусти да оде, јер више није имала никакву обавезу према њему. Он погну главу исто као и она, а затим јој готово дошапну „Идемо сутра“. То је Анку поразило, јер ко зна, можда то „сутра“ значи да ће је свекар задржавати и одуговлачити, све док једном не плане и каже јој „Не идеш ти никуд!“, како то старци умеју. Анка је могла само да се нада. Када је Добрен отишао, она се врати у кућу и седе на сламарицу. Дуго је размишљала шта се може десити са њом у будућности, а онда поче да се моли. Молила се да се Господ смилује на њу и неким чудом одобровољи свекра да је пусти да се врати код своје мајке и оца, па морала и пешице да оде. Није више веровала Добреновим речима о прћији, већ је само желела да оде. С друге стране, Добрен је био такође поражен. Био је он ваљан човек, те је његова реч била закон за њега. Морао је да отпрати Анку и да свој живот проживи у самоћи. То га је тако мучило и исисавало снагу из њега, да је тог дана јако тешко радио. Осећао је као да му је неко везао камен око врата. Сваки замах оруђем му је био тежак, скоро болан. Када се вратио кући, затекао је спремљен ручак и снајку како мете под. Рекао је да ручају, а након ручка, рече снајки да седну на сламарицу. „Анка, ти знаш да сам те одувек ценио. Ти си добра домаћица, скромна и добра девојка. За мене је дата реч светиња. Ако сам рекао да ћу сутра да те одведем код твојих, тако ће и бити. Али морам да ти кажем пре него што одеш шта ми је на души“, Добрен поче да брише очи које се напунише сузама. „Можда је ово последњи пут да се некоме исповедим. Ја нисам ко мој покојни Која, да идем у манастир кад ми је тешко. Они тамо говоре само како човек, ако верује у Бога и истински га воли, никад неће бити сам. Ја сам одувек живео по вољи Божој. Мени ништа тешко не пада. Нити глад, нити то што су ме током живота, задесиле многе несреће. Али у души ми је тешко, јер остајем сам. Шта ћу сам, коме требам овакав? Богу?“. Анка се у овим тренуцима Добренове слабости сажали на њега. „Ја ћу свог будућег мужа да убедим да ти дозволи да нас посећујеш. Ниси ли казао како би желео, кад се поново удам, да виђаш моју децу?“. Тада Анка поче да теши Добрена. „Ко зна, ако се добро удам, можда у тој кући буде места и за тебе. Ти си добар ратар. Шта ако убедим мог будућег мужа да те прими да живиш са нама, да радиш код њега?“. Добрен се окрену ка Анки, са неким полу осмејком на уснама. „Дете моје, у овом времену, људи не примају род рођени да живи код њих, а камоли неког туђина. Хвала ти на лепим речима, али то што причаш је неизводљиво, па макар ти ја дао прћију коју сам ти обећао. Мени јесте важна твоја срећа, а сада је још важнија када видим да у твом срцу има места за мене“. Добрен је гладио Анку по коси, док је изговарао ове речи. „Драго ми је да чујем од тебе, како се трудиш да ме развеселиш. Ове речи ће ми давати утеху, онда када се пропијем и кад ми вино помути разум“. Анка диже поглед ка Добрену и погледа га сажаљиво, притом нагнувши главу. „Ја те никад нисам видела пијаног“. „Ниси и боље иди од мене пре него што почнем да пијем, јер у самоћи обичном кмету, као што сам ја, не преостаје ништа до да почне пити. Нисам ја мој курђел, који је био познати видар и калуђер у Присоју, мени се угасила кућа и то ми је судбина. Барем ће ме пијанство раније отерати у ону исту јаму, у коју сам синове положио“, рече Добрен и шаком прекри очи, које као да су се топиле у сузе, а у истом трену га Анка обгрли око мишице и положи главу на његово раме. Тако се Добрен исплака, а потом рече Анки да се склони са сламарице да одрема. Међутим, као и ономад када је легао уморан након копања јаме, Добрен се пробуди тек сутра ујутру, са осећајем тескобе и бола у слепоочницама. Анка приђе Добрену и рече му „Кокошке су снеле два јаја. То нам је од Бога, да бар на растанку лепо доручкујемо“. „Истина, ћерко“, одговори Добрен. Анка је нашла и мало згрудване соли у једном чанку, пошто је послагала сво посуђе, како би испоштовала свог свекра пре него да оде. Они доручковаше у миру, без иједне изговорене речи. Након доручка, Добрен дубоко уздахну и рече јој да нахрани волове у штали. Она му одговори да је то већ учинила. Добрен онда оде до штале, постави воловима јармове, те се затим заједно упутише ка селу из кога је довео Анку. На путу, у Добрену се јави неки нагон да говори што више, можда због тога што се растају или је она можда последња особа с којом ће повести неки иоле озбиљан разговор. Причао јој је о свему што је знао, а нарочито о људима у Дуњевици. Причао је како је са којим сарађивао, ко му се нашао у невољи или коме се он нашао у невољи. Као да је хтео да Анка запамти што више о селу из кога је одлазила, да дигне својеврсни споменик њиховим успоменама у њеном срцу. Најзад, кад стигоше до куће у којој је одрасла Анка, не затекоше никога у њој, већ су се само улични пси мотали око воловских кола. Добрен рече Анки да остане код кола, а да ће он отићи и пронаћи пријатеље. Добрен поче тумарати селом, запиткујући пролазнике о Анкином оцу и мајци. У једном тренутку, пошто је село било изван соколичких области и вести су споро путовале, почео је да стрепи од најгорег. Тако је корачао селом док се није сасвим заморио, притом обишавши скоро све пашњаке и оранице. Напокон се вратио назад до куће пријатеља. Када је стигао, Анка је и даље седела на воловским колима, скрштених руку. Добрен се попе и седе поред ње, рекавши јој да их није пронашао и да ће их чекати испред врата док се не врате. Пролазили су сати, али пријатеља није било. „Плашим се да им се нешто није десило“, рече Анка у једном тренутку. „Сигурно су у неком послу“, одговори Добрен. Тако су чекали док се није смркло, кад се пријатељи појавише у даљини. Пријатељи застадоше за тренутак, погледаше један другога и у неверици наставише ка својој кући. Нису очекивали пријатеља и своју ћерку. Када дођоше до плота, око кога су волови пасли траву, пријатељ рече „Помаже Бог, пријатељу Добрене“. „Бог вам помогао, добри моји“. „Којим добром, пријатељу?“, рече Анкин отац. „Може ли да се уђе у кућу?“, упита Добрен, а његов пријатељ прво слегну раменима, па показа на кућу. Кад уђоше, Анка пође да загрли мајку, док њена мајка најпре погледа у мужа, који само потврдно климну главом, те се загрлише. Добренов пријатељ им наточи по једну чашу вина. Добрен отпи један гутљај, а његов пријатељ искапи целу чашу, па наточи себи још једну. „После тешког рада, треба ми вино“, рече пријатељ и каза својој жени да одведе ћерку у спаваћу собу да се испричају. „Цео дан смо радили на поплочавању пута, уморни смо и ја и жена, али немој да те то брине, ти си нам увек драг гост Добрене. Но, да те упитам, којим добром нам долазите?“. Добрен се за тренутак загледа у чашу испред себе, па одговори „Морам да те исправим, пријатељу. Не долазим добром, него нас је снашло зло“. „Знам да је Соколица у рату и да су вам намети велики. Ако ти треба пшенице или било шта, ти потражи, пријатељи смо“, рече Добренов пријатељ и куцну се с њим, уз осмех. „Није то у питању. Имамо колико нам треба да се преживи, умемо ми да трпимо, него вести споро путују. У соколашким селима су почели да узимају младе кметове, како би војводе попуниле своје редове“. Добренов пријатељ набра обрве. „Нисам превалио оволики пут да тражим нешто, већ да ти вратим“. „Шта да ми вратиш, Добрене?“. „Којадин и Јакоје су погинули. Сачекали смо Анка и ја да прође четрдесет дана, како доликује, а овде сам да бих испунио њену жељу. Она жели да се врати код тебе, пријатељу, жели да се преуда“. Пријатељ од изненађења подиже обрве и погледа у страну. „Њена срећа је и моја жеља, да будем искрен“, рече Добрен, па настави „Ако је ти примаш назад ја ћу некако да се снађем, с друге стране могу да живим и сам“. „Како мислиш сам?“, упита га пријатељ, готово иследнички. „Жену ми је погодила срчана кап, онда када су ми синови изгинули“. Пријатељ дубоко удахну. „Говориш ли ми ти истину, Добрене?“. „Говорим, пријатељу. Када смо просили твоју ћерку, ти си рекао да сам добар човек и говорио си својој ћерки да иде у добру кућу. Ако ли ми не верујеш, ти се распитај, али је истина да су и кметове почели да шаљу у војску. Ми смо сиромаси, имамо само једну собу у кући и овај пар волова, нисмо домаћини као ти. Ако ли ми не верујеш, ми ћемо се вратити у Дуњевицу, а ти се распитај“. Добренов пријатељ отпи вино, па рече „У праву си, требало би да се распитам, јер ко зна, можда ми је ћерка јалова, па ми је зато враћаш“, настави пријатељ иследнички. „Да се није можда огрешила о тебе?“. „Није, она је добра девојка. Слушала је своју свекрву, а то да ли је јалова или не, не могу ти рећи јер није легала са мојим сином, па не знам“. „Како знаш да није легала?“. „Питао сам је, пријатељу, можеш и ти да је питаш“. „Како те није било срам да је тако нешто запиткујеш?“, пријатељ као да мало побесне. „Морао сам да знам какву ти је враћам. Да је легала са мојим сином, до сада би или била бременита или се не би ни усуђивао да ти је враћам“. Пријатељ поче добовати прстима по столу, док се његов бес гомилао. У том тренутку, Добрен је схватио да неће лако вратити Анку оцу и мајци. „Шта је са прћијом, Добрене? Кад сам удавао ћерку, нисам ли ти дао забран, овде у селу? Док га твоји синови нису сасекли до последњег бора, нису избијали из села. Јели су код мене, спавали и на истим воловима којима си дошао, извукли сву шуму. Рекли су ми да им треба борово дрво, како би се бавили подмазивањем воловских кола“. Добрен се мало погури па рече „Од тог новца смо сазидали шталу и житницу. Пре тога нисмо имали ништа“. „Онда је решено. Кад ми вратиш шталу и житницу, ја ћу да је примим назад, до тада нека остане код тебе“, рече пријатељ и устаде. „Ја сам за њу спреман и перпер да дам!“, викну Добрен, а пријатељ се само насмеја. „Твој перпер, Добрене, није ни четвртина моје житнице. А где си чуо да се девојци у прћију дају пшеница и овас. Даје се стока, даје се новац, даје се земља, као што сам вам ја дао“, рече пријатељ и упери прстом у Добрена. „Немамо ја и ти више ни о чему да распредамо. Немам ја времена да се распитујем око тога шта се дешава у Соколици и Дуњевици. Ако ти је стало до Анке, ти је мети на кола, па терај кући код себе и немој да ти више пада напамет да ми долазиш овамо с причама о Анкиној невиности, ако имаш образа“. Добрена нико није овако извређао годинама. Добрен поцрвене од стида, те само устаде и оде из куће, па се попе на кола где је чекао Анку. Потом се из куће зачу нека дрека и вика, након чега Анка изиђе из куће сва уплакана. Могао је Добрен да претпостави шта ће се десити. Познавао је свог пријатеља и знао је да засигурно неће примити Анку назад, а можда је само подсвесно хтео да увреди свог пријатеља како би одбио њихов захтев, а Анка остала код Добрена, јер није желео да остане сам. Анка се попе на кола и седе крај Добрена, који окрену кола и крену натраг у Дуњевицу. Анка је плакала као киша, док је Добрен, када би зајецала, само спуштао главу на трен. „Боље да останемо у селу, можемо да преноћимо у колима. Можда налетимо на вукове овако касно.“ „Нека“, рече Анка дрхтавим гласом „Боље нека ме закољу вуци, кад ме нико неће“. Добрен само уздахну и потера волове ка кући. Док су ишли кроз шуму, Добрен није могао да заузда Анку или да је утеши, јер се плашио да вукови не закољу волове, а Анка више није марила ни за шта, јер је преплавио осећај самоће. Срећом, читави стигоше кући у пола ноћи. Добрен рече Анки да се наспава и да сутра не ради око куће, него да се одмори, а он ће радити у пољу и хранити волове. Анка ништа не одговори, него само уђе у кућу. Добрен, након што скину јарам са волова, остави их у штали. Добрен, какав је био по природи, размишљао је како ће даље, пошто је Анка остала да живи са њим. Њему је ипак било драго што је све овако испало. Имаће ко да буде крај њега, па макар и овакав каква је Анка. Нека она тугује до краја живота, њему ће бити драго, да кад се врати уморан из поља, има неког код куће. Али то је било себично од њега, није било хришћански, да је затвори у кућу на тај начин, само зато што је тако њему одговарало. Међутим, са друге стране, он је размишљао и даље о наставку лозе. Није имао синове, није имао ни шта да да у прћију својој снајки. Како би онда могао да настави лозу? Са гомилом питања, Добрен оде на починак.
Сутра ујутру, након што се пробуди, Добрен зачу Анку како мете прашину испред куће. Добрен се одену и изиђе, а онда је затече онакву какву је никада до сада није видео. Имала је тамне колутове око очију. Изгледала је као да се у мислима удаљила, гледала је негде у празно, док јој се обућа пунила прашином. Добрен јој приђе и рече „Казао сам ти да данас не мораш ништа да радиш“. „Нека, свекре“, одврати Анка и настави да мете као и до сада. Добрен није хтео ништа да јој замера, те само узе оруђе и крену својим путем ка пољу. Сваким замахом мотике, док је плевио овогодишњи род, размишљао је како да Анки нађе место у овом свету, а да притом не остане сам. Онда се сети једног младог отрока Видака, који је живео на крају села, у једној земуници и вредно радио код других домаћина како би зарадио нешто мало, како би преживео. Његове родитеље је болест рано однела, па је морао да се сналази у животу, који се сводио на голо преживљавање. Свакако да Добрен није могао да уда Анку за Видака, јер није могао да је остави да целог живота живи из дана у дан, у неизвесности да ли ће имати хране за децу. Анка је била нежно створење, које је добро за рад у кући, а не за тежак рад у пољу, а ко зна шта би се десило и са њеном крхком душом када би наишла на још једно одбијање, ако би Видак рекао не. Добрену данас ништа није падало тешко. Радио је марљиво, притом смишљајући следећи потез. Након завршеног посла, када је већ сунце залазило, није осећао глад ни умор, већ се упути ка Видаковој земуници. Видак није имао права врата, већ је на улазу у земуницу стајало неколико дасака, које је морао стално да помера када би улазио или излазио. Није било ни потребе за бравом, јер се из његове земунице није имало шта украсти. Иначе, Видак мршав и неухрањен, није био погодан да попуни војводине редове, те га је немаштина спасила рата. Након што Добрен стиже до Видакове земунице, чуо је неке звукове које су допирале из ње, што је значило да је затекао Видака у њој. Добрен покуца на једну од дасака, а онда чу кораке како се приближавају. Видак склони једну од дасака и провуче се између њих. „Ех, какав си Видаче, може човек кроз иглене уши да те провуче!“, нашали се Добрен. „Помаже Бог, Добрене. Јеси ли ти то дошао да ми се ругаш?“. „Опрости ми Видаче, нисам дошао да ти се ругам. Дошао сам да те питам како си?“. „Ево како сам“, одговори Видак „Кажу ми старији да по Царевом закону није грех да се убере грозд ако је за јело, па сам убрао један у неком винограду и појео га јуче. Тако живи права сиротиња, Добрене, док се ви домаћини жалите на намете од стране Соколовића“. „Зову ли те да надничиш?“. „Ко ће да ме зове да надничим, кад људи једва имају за себе“. „Ево мени је потребна помоћ у пољу и око куће. Можда си чуо да су ми синови страдали у боју, а жена ми је преминула од срчане капи“. „Нисам знао, Добрене. Опрости што сам био груб према теби. Кад не једем дуго, постанем пргав. Прими моје саучешће“, рече Видак и изљуби се с Добреном. „Значи ли то да хоћеш да ми помажеш?“, одмах настави Добрен. „А шта бих друго? Видиш каква су времена“, одврати му Видак. „Хајдемо мојој кући. Ја нисам данас ништа појео. Гладни смо обојица. Моја ће снајка да нам спреми вечеру“. Добрен затим стави руку на Видаково раме и пођоше обојица ка Добреновој кући. Успут је Видак, пажљиво и одмерено, запиткивао Добрена о погибији његових синова и смрти његове жене, а Добрен је са уздахом одговарао на ова незгодна питања. То је Видак чинио како би у Добреновој глави створио утисак да брине, јер ће му ипак Добрен бити нови домаћин. Када стигоше код Добрена, Анка је већ била легла да спава. Добрен је пробуди и рече јој да спреми мало каше за њих двојицу. Анка, најпре не примети Видака и сањива рече да је данас спремала сочиво за њу и Добрена, али пошто се до сад није вратио из поља, најбоље би било да само подгреје ручак. Када се Анка мало расани и угледа непознатог човека у кући, она се мало трже па приђе Добрену који је у том тренутку тражио со, док је Видак понизно гледао у своје скрштене руке. Видак је знао како да се понаша у туђој кући, чему га је научио тежак живот, који је подразумевао рад код разних домаћина. Знао је како да им приђе, како би добио што већу зараду. Анка је бацала унезверене погледе ка госту, а кад упита Добрена ко је овај човек што их посећује касно, Добрен јој каза да је то њихов нови надничар. Добрен упита Анку где је со који је пронашла ономад када су ишли к њеним родитељима, а Анка мало потражи међу чанцима и пружи Добрену, који постави чанак на сто, а потом рече Анки да подгреје вечеру. Вечерали су у миру. Видак је полако јео свој оброк, док Добрен брже-боље поједе сочиво. Анка, након што је поставила на сто мали лонац са сочивом, леже на сламарицу и осматрала је, претварајући се да спава, свекра и госта. Након што Видак заврши са својим јелом, притом оставивши мало сочива у чанку, што је такође била једна од особина овог отрока, да буде уздржан за столом, Добрен подиже обрве и обрати му се „Видаче и сам си рекао да ниси јео неколико дана, не мораш да се снебиваш“, и насипа му још варива у чанак, након чега Видак прво погледа у Добрена, а потом у Анку, која се и даље претварала да спава. Видак није навикао овакав приступ домаћина за кога ради, па да му се јело не би охладило, поче брже да једе. „Тако, брате, напуни трбух!“, нашали се Добрен са Видаком. Након што су вечерали, Видак упита Добрена шта треба да се ради, а Добрен му рече да дође кад се пробуди, па ће заједно ићи у поље и радити око куће, након чега Добрен испрати Видака.
Ујутру, када се пробудише, Добрен изиђе напоље, где затече Видака како чека на улазу у двориште. Добрен потом дозва Видака да уђе у кућу. Потом Добрен нареди снајки да спреми доручак за сво троје, а Видак седе на исто место за столом, исто онако отуђено, скрстивши руке од којих није одвајао поглед. Док је Анка спремала доручак, Добрен је неугодно покушавао да заподене разговор са својим надничарем. Гледао је час у страну, час у Видака, али му ништа није падало на памет. Онда га упита „Код кога си све радио, Видаче?“. „Ех, код кога нисам“, одговори Видак, те напокон подиже поглед. „Какви су домаћини у Дуњевици? Како су се старали о теби?“. „Не тако добро као ти што се стараш“, рече Видак, а затим разви усне у неки полу осмејак. „Добро је да то чујем. Значи ли то да сам ја најбољи домаћин у селу?“, нашали се Добрен, а Видак се само насмеја. Када је Анка спремила доручак, она га постави на сто. Јели су као и синоћ, у миру, без иједне изговорене речи. Док су Анка и Добрен јели брзо, Видак је и даље био врло уздржан. Добрен му се обрати „Хајде једи брже, чека нас посао данас“, а Видак што брже поједе из чанка, оставивши мало јела у њему како би се додворио свом домаћину. Добрен потом пружи руку преко стола и примиче чанак Видаку уз речи „Гладан ми нећеш бити од никакве користи, него боље поједи све што ти се даје“. Видак то схвати као наредбу и поједе остатак. Након доручка, Добрен рече Анки да спреми ручак и да ће од сада па надаље, заједно са Видаком да храни волове. Видак и Анка се погледаше, а Добрен стави руку на Видаково раме и док је Видак гледао у Анку, Добрен као да га изгура из куће. Док су плевили пшеницу, Добрен је изокола хтео да подстакне Видака на разговор, међутим Видак је био добар радник, брз и спретан у послу, који се доказивао тиме што је увек ишао испред свог домаћина. Након што оплевише једну њиву, Добрен каза Видаку да се одморе и седе на слог. Видак као по обичају скрсти руке и обори очи, док Добрен није одвајао поглед са њега. Добрен га затим упита „Је ли тешко радити за мене?“. „Не, рекох ти јутрос ти ме најбоље третираш од свих досадашњих домаћина“, одговори Видак. „Не пада ти тешко да радиш и око штале са мојом снајком?“, поче Добрен да га запиткује. „Не, у штали ми је најлакше да радим“. „Истина, лакше је са животињама да се ради него са људима“, нашали се Добрен, а Видак се насмеја. „Него јеси ли се загледао у неку из села?“. „Како то мислиш?“, одврати Видак и набра обрве не одвајајући поглед са својих скрштених руку. „Па има ли нека девојка из села да ти се допада?“. „Ја ретко силазим у село“, рече Видак „А и која би пошла за отрока? Ја немам земље, а немам никог свог. Када се и сретнем са неким рођаком, само окрећу главу од мене“. Овај излив искрености код Добрена изазва сажаљење према свом надничару. „Видео сам те како једеш код мене“, рече Добрен. „Ја не желим да ти дам само хране, него и да ојачаш. Имаш ли ти неку другу одећу од те коју носиш?“. „Немам“, одговори Видак. „Немаш ли ништа против да ти дам одећу својих синова? Њима више не треба“, рече Добрен и мало погну главу. „Зашто ме тако добро третираш, Добрене?“, рече Видак зачуђено окренувши главу ка свом домаћину. Добрен се осети као да је пао у вучју јаму, па се брзо измигољи речима „Знаш, Видаче, ја сам изгубио све што сам имао. Оба сина и жену. Више немам чему да се надам, па те зато гледам као свога. Је ли ти је икад недостајало друштво?“. „Колико сам видео имаш снајку“, одговори Видак. „Њу не рачунам“, рече Добрен са намером да изједначи положај Видака и Анке. „Она није моја. Нисам ти рекао да сам је одвео код њених“. „Шта се десило?“. „Њени је не желе, тако да за њу нема места на овом свету“, одврати Добрен. „Зашто не би примили своју ћерку натраг?“. „Зато што смо потрошили сву прћију коју су нам дали. Њен отац јој не да да се врати кући“, рече Добрен, а потом мало поћуташе, након чега Добрен каза Видаку да крену на следећу њиву. Када оплевише још три њиве, било је време да се врате кући. На Добреновој штали, између дасака био је један чвор кроз кога се могло видети све шта се дешава у њој. Добрен је наумио да сваке вечери, када Анка и Видак буду хранили волове, стане поред те даске и гледа шта се дешава унутра. После напорног рада, када су се Добрен и Видак вратили са имања, Добрен затече у кући Анку која је седела за столом, док се ручак хладио. Добрен јој нареди да пође с Видаком и нахрани волове, а да ће он мало да одмори на сламарици. Анка га истог трена послуша и оде са Видаком. Добрен леже на сламарицу, тек да би створио привид код њих да ће одмарати, док се не врате и пажљиво ослушкиваше њихове кораке који су се губили у даљини. Чим се зачу како се отварају врата штале, Добрен скочи на ноге и крену иза штале, где је била она даска са рупом. Добрен затим примаче око рупи и поче да осматра. Анка и Видак су једва прозборили коју реч. Анка нареди Видаку да храни једног вола, док ће она бацити сено пред другог и на томе се заврши њихово општење. Када виде да су завршили са послом и кренули у кућу, Добрен брзо крену натраг и даље слушајући шта они говоре, те Видак упита шаљиво Анку „Шта си нам лепо спремила за ручак?“, а Анка се насмеја и одговори „Само кашу са мало соли“. „Богу хвала!“, помисли у себи Добрен, који је трчао ка кући како га не би приметили да се врзма по имању. Када су се Анка и Видак вратили, затекоше Добрена како лежи на сламарици. Он се претварао да дрема, те кад Анка и Видак уђоше у кућу, Добрен се тобоже тргну из сна и седоше за сто. „Овог пута хоћу да поједеш све што ти се стави у чанак, а ако си гладан да тражиш још. Немамо пуно, али за нас троје ће имати довољно“, рече Добрен уз осмех, упирући прст ка Видаку. Тако су почели да пролазе дани. Добрен и Видак су радили око имања, а када би се вратили кући Анка би помагала Видаку да храни волове, док је Добрен увек одлазио до оне даске, кроз коју би гледао шта раде у штали. У Добрену се пробуди нада, а са друге стране Видак је све више разговарао са Анком у тренуцима када би остали сами. Видак није хтео да увреди свог домаћина, тиме што би разговарао са Анком у његовом присуству, али док је био сам са њом, увек се трудио да је забави. Ствари су се развијале баш онако како је Добрен желео. С једне стране, имао је друга поред себе, с ким би понекад тихо запевао док су радили у пољу, често га опомињући да престане да пева ако угледа неког од суседа, како се не би обрукали пред светом, јер је ипак Добрен био у жалости због својих најближих, а са друге, Видак се временом раскрупњао, тако да Којадинова и Јакојева одећа није висила са њега. Постао је младић, за ким су се окретале девојке из села и сваки пут када би се Анка и Видак нашли сами, Добрен би стао иза штале и са стрепњом осматрао шта се збива.
Једном је дошао и тај дан. Добрен је, како би лукаво удесио ствари, рекао Анки да оплеви башту, па тек тада да спреми ручак. Добрен и Видак тог дана нису имали превише посла око имања те су брзо обавили посао и кренули кући. Када су Видак и Анка пошли ка штали, Добрен леже на сламарицу и рече им да ручају без њега, јер се осећа исцрпљено и жели најпре да одспава, а чим зачу шкрипу врата штале, брзо и тихо одјури до старог места са којег је осматрао шта се дешава унутра. Видак, пошто је био пун снаге због чињенице да се није изморио тог дана, поче да се нешто шали са Анком. Док су радили водили су разговор, а у једном тренутку Видак дошапну нешто Анки, а Добрен приљуби уво уз даску како би чуо, међутим разазна само да га спомињу, те што брже отрча до куће и леже на сламарицу. Недуго затим, Анка се појави у кући и тихо се примаче сламарици. Добрен се правио да спава дубоким сном, а када се Анка врати назад, Добрен хитро устаде и врати се одакле је и дошао. Видак затим, када се Анка врати натраг, поглади је по коси, притом нагнувши главу у страну, а Анка понови исто. Затим Анка приђе кориту за сено, окренута леђима Видаку, који јој приђе од позади. Неко време је Видак гладио Анку по коси, док је с друге стране Добрену одјекивало срце у грудима. Затим, Видак дохвати оберучке Анку и окрену је ка себи, загрли је, те је пољуби у уста. Тако су слепљени стајали, док Видак не изгуби дах и пусти је из свог наручја. Обоје поруменеше, док је иза штале, Добрен хвалио Бога. Потом се Анка и Видак опет загрлише и Видак је вешто окрену у круг и своје препоне приби њеној задњици. Видак поче да јој гура руке међу груди, док је Анка дахтала од жудње. Нису више проговарали ни речи. Видак више није бирао где је љуби. Љубио јој је усне, врат, дојке које је мазио са страшћу. Неко време су провели мазећи се изнад корита, дрхтећи и с пажњом да рика волова не постане превише гласна, јер су се плашили да не пробуде Добрена, који је кроз рупу у даски све посматрао. Видак, након неког времена, задиже Анкину сукњу и поче да је глади по препонама. Анка је само час скупљала, час ширила ноге. У једном тренутку, Видак јој свуче гаће, задиже сукњу испод које се указа њена длакава распуклина. Утом, Анка, гледајући у зид штале, поче да се премишља, док се Видак скидао. И чим Видак прислони свој набрекли уд Анкиним препонама, Анка викнну, а Видак јој истог трена стави шаку на уста. Видак, обузет жудњом, хтео је да што пре уђе у њу, а како је што више упирао, Анка је одмицала од њега. Међутим, Видак је био тврд у својој намери, кога је толико заслепио нагон, да више није могао да расуђује. Када је дотерао Анку до корита и више није имала где, Анка се уплаши, а Видак нагло уђе у њу. Анка, стегнута, врисну од бола и угризе Видака за руку којом је покушавао да је утиша. Затим се окрете и гурну Видака, који паде између волова, наг до колена. Анка истрча из штале, а Добрен који је све то посматрао, са уздахом, разочарано погну главу, док је Видак на слами покушавао да се одене. Добрен затим крену кући. Погнуте главе, полако је корачао кроз двориште, знајући да ни Анка ни Видак неће скоро доћи, те леже на сламарицу опет са питањима шта ће даље. Тако је лежао, док су му се по глави врзмала питања, те не знајући куд ће са собом, изиђе напоље након неког времена. Када је изашао, затекао је Видака како стоји наваљен леђима на зид штале и гледа у своје скрштене руке. Добрен, који се пред Видаком претварао да није видео шта се збило, узе да трља очи и да зева. „Где је Анка?“, упита Добрен, а Видак се тргну као из сна и рече да не зна. Добрен пође да је тражи по имању и не успе да је нађе, те се забрину. Шта ако је побегла од куће и ко зна где је? Шта ако село сазна за Анку и Видака? Добрен се потресе и рече Видаку да препешачи околне забране и да му јави када је нађе, а да ће је Добрен вратити кући. Видак хитро изјури из дворишта, остављајући Добрена који је бринуо. Затим кад Добрен крену из дворишта, негде око шупе где су била наслагана дрва, зачу се неко јецање. Добрен поче корачати, вођен звуком и затече Анку, како плаче између шупе и ограде која је делила имање са суседом. Анка је била седела на једном пању и положивши лице на шаке, тихо плакала. Добрен се сагну ка њој и сажаљиво отпоче „Шта ти је, кћери?“. Анка нагло откри лице и са осмехом погледа у Добрена „Сетила сам се мојих родитеља“. „Је ли ти недостају или плачеш јер су одбили да те приме?“, претварао се Добрен. „Помало због једног и другог“, одговори Анка. Добрен је загрли и рече јој да не рони сузе, да ће све бити у реду. Након неког времена, Анка се истрже из његовог загрљаја и рече како треба да спреми ручак, те крену ка кући, док је Добрен отпрати погледом, а кад виде да је поодмакла седе на исти пањ и загледа се испред себе. Питања о наставку лозе му нису избијала из главе, а онда кад подиже поглед, виде испред себе неколико наслаганих борова које су добили у прћију. „Ово чиним због вас“, помисли у себи Добрен, мислећи на своје изгинуле синове, а затим устаде и крену кући. Кад седе за сто, Анка је кувала ручак, кад се сети да је узалуд послао Видака да тражи Анку, те рече Анки да ће прошетати мало, да протегне ноге. Пун сат је Добрен тражио Видака, када се досети да га потражи у његовој земуници. Добрен закуца на даске, а пошто није било одговора, Добрен склони једну по једну даску и затече Видака како лежи леђима окренут улазу. „Зар ти нисам рекао да потражиш Анку?“, рече Добрен. „Као што видиш није код мене. Тражи је сам“, одбруси му Видак. „Анка се растужила, јер је нису примили мајка и отац, кад су ми синови изгинули. Нашао сам је у дворишту иза шупе“. „Добро“, кратко одговори Видак, притом и даље лежећи окренут леђима Добрену. „Хајдемо мојој кући. Анка нам спрема ручак“. Видак се потом усправи и крену ка излазу. „Немој више да ме зовеш у надницу“. „Зашто тако говориш? Зар не рече да сам најбољи домаћин у селу, да те добро третирам?“. „Нека, Добрене. Не могу да радим код тебе“, рече Видак који је смишљао у глави разлоге. „Нашао сам другог домаћина који ми и плаћа за рад. Ја ћу да ти вратим одећу твојих синова, а и није ред да носим ствари покојника“, измишљао је Видак. Добрен погну главу пред Видаком и рече „Молим те Видаче да наставиш да радиш код мене“, затим га чврсто стегну за мишице. „Као Бога те молим. Тако сам се везао за тебе, јер ми ти ниси само надничар него и пријатељ. Већ сам ти рекао да немам никог до тебе. Ти си ми као брат, па те зато молим да останеш да радиш са мном. Зар нисмо као браћа кад запевамо у пољу? Љубим те и преклињем да останеш са мном, а ако је до новца наћи ћу начина и да те платим“. Добрен је намерно говорио тако да му је треперио глас, као да ће сваког трена да заплаче, док је Видак уздисао и окретао главу час лево, час десно. „Хајде ако нећеш данас обећај ми да ћеш дођи сутра. Не мораш ништа ни да радиш само пођи са мном у поље. Барем ми, Видаче, створи привид да нисам сам на овом свету“, рече Добрен подигавши поглед ка Видаку. Видак је покушавао да га одбије како не може да ради више за њега, док је са друге стране Добрен био упоран у својој намери да га задржи. На крају му Добрен каза да размисли до сутра, па ако се одлучи, да дође код њега. Добрен затим пусти Видака и претварајући се да је тужан, оде кући. Видак уђе у своју земуницу и поклопи је даскама. Видак се ломио. Ако не пристане да ради код Добрена, који га је заиста добро хранио и облачио, мораће и даље да краде грожђе и да живи из дана у дан. Ако пристане, мораће сваког дана да виђа Анку коју није желео да гледа након онога што се десило.
Сутрадан, Добрен се пробуди пре свитања и оде до Видакове земунице. Видак, који није могао да заспи те ноћи кроз даске виде Добрена како стоји са оруђем у рукама. Видак збуњен склони даске и приђе Добрену који му само рече „Јуче сам се преварио. Нисмо скоро ништа урадили. Морамо да кренемо раније“. Видак се окрену око себе, уздахну и пружи руку Добрену који му само даде у руке једну мотику и кренуше на њиву. Радили су без песме или било које речи. Нису причали ни о чему из доколице као што су знали раније, а кад оплевише неколико њива, Добрен рече да крену на ручак, док су обојица стрепели шта се за ручком може десити. Испрва, Видак рече како ће отићи кући, јер се осећа уморно, како би избегао поновни сусрет са Анком, од кога је зазирао, али Добрен је био упоран и на крају га дохвати за руку и повуче ка себи, притом му рекавши да се не прави невешт, већ да пође са њим. „Добрен ником није остао дужан, ако ти је до новца“, претварао се Добрен. Када уђоше у кућу, Видак најпре сачека да први уђе Добрен, а за њим уђе и он који само седе за сто и скрсти руке на које обори поглед, као што је чинио када је почињао да ради за Добрена. Анка није хтела да гледа у Видака, него им само постави ручак и ручаше у тишини, коју су ометала само Добренова обећања како ће платити Видака за његов рад. Након што обедоваше, Добрен им нареди да нахране волове, а Анка рече како ће данас сама то да уради. Добрен се тобоже ражести и рече „Види ти ње! Ја јој доведем слугу у кућу, а она одбија помоћ!“, након чега им нареди да обоје оду у шталу без питања и да га не буде, док буде спавао. Анка и Видак се погурише и кренуше ка штали, а Добрен као по обичају, чим зачу шкрипу стајских врата, отрча до оног прореза кроз који је посматрао снајку и свог слугу. Данас нису проговарали ни речи, већ су само по наредби радили свој посао. Нису се задржавали као што су знали раније, већ чим Видак нахрани једног вола, без поздрава крену својој кући. Анка, када се увери да је Видак отишао из дворишта, задиже сукњу и скину гаће. Посматрала је своје бутине, на којима је још увек било крви. Затим дохвати у руци мало воде и спра преосталу крв. Након што намири стоку, надлакти се на корито и загледа у једну тачку. Добрен је могао само да претпоставља шта јој се мотало по глави у тим тренуцима. Тако су дани почели да теку. Видак је радио и даље за Добрена, Добрен се вешто прикрадао и осматрао шта се збива у штали, а Анка и Видак нису проговарали ни речи. У Добрену се полако губила нада. Помишљао је да престане да зове Видака и да позове неког другог момка да му помаже, али се истовремено бојао да се не рашчује по селу шта он заправо смера. Видак би, након што намири волове, одлазио својој земуници, а Анка својој кући. Видак више није долазио код њих на ручак. Видаку, навикнутом на глад, је било довољно то што су га позивали на доручак и почео је поново да укршта руке кад год би дошао код њих, на које је обарао поглед. Опет је Видак глумио скромност пред својим домаћином, али сада из других разлога. Зазирао је од Анкиног погледа. Није желео да има ништа с њом. Они су били као Адам и Ева које је Бог протерао из Едемског врта. Почели су да се стиде једно другог. Добрен није знао шта да чини. После неког времена, престао је да их уходи, већ када би се са Видаком вратили из поља, легао би на сламарицу и размишљао.
Прошло је месец дана од како су Анка и Видак престали да говоре. Добрен је очајавао. Иако преморен, ноћу је тешко спавао, а колико му је дозвољавала месечина, шетао би по соби размишљајући. Корачао је одмерено и повремено гледао кроз прозор, мислећи о својој лози. У глави су му се смењивале мисли о прецима. Замишљао их је како су изгледали, чак је и у машти говорио са њима. Бацао је повремено поглед на Анку која је спавала. Ипак је волео своју снајку, иако је говорио Видаку како је не рачуна да је његова. Почели су да му се појављују црни колутови око очију и да кашље. Знао је да му се ближи крај, а такође је размишљао о крају своје снајке, за коју није било места на овом свету. Тако једном приликом, док је он тумарао по соби на месечини, Анка се у сну преврну и под прекривачем се окрете ка Добрену. Добрен се трже, јер помисли да је пробудио. Добрен је све радио тајно. Тајио је од Анке да ноћу шета по соби, већ кад би га упитала за здравље, Добрен је одговарао да лоше спава, што је била истина. Анка је бринући за свог свекра, ишла у шуму и брала травке за њега. Али сада када се случајно окрете ка Добрену, он јој приђе и загледа се у њено лице. Анка је мирно спавала, а Добрен је стао крај ње и гледао то нежно, младо лице девојке које није било испијено тешким радом. Сетио се затим своје жене у њеним годинама, која није била налик на Анку, да ради само у кући. У Анкиним годинама, Добренова жена је већ показивала знаке старости. Радила је тешке послове, за разлику од Анке, што се одражавало на њеном лицу. Добрен на кратко осети жудњу према својој снајки, а онда му паде на памет да је то једино решење које може спасити његову лозу. Добрен тада леже на сламарицу и заспа. Сутрадан се пробудио касно, јер већ дуже време није могао да заспи. Видак га је чекао напољу, а Анка спремала доручак. Знао је да је једино може спасити лозу ако то учини сам, а сама чињеница да се оспавао, је значила да је пронашао решење. Оштроуман какав је био, одмах је наумио како ће наставити лозу, полако и темељно. Када је Анка спремила доручак, Добрен позва Видака да уђе. За столом рече „Више не мораш Видаче да помажеш Анки при храњењу волова. Може то она и сама немамо их педесет“, подругљиво се нашали Добрен. Анка и Видак се после доста времена погледаше. Као да им је лакнуло што не морају више да буду једно близу другог. Након што доручковаше, Видак и Добрен отидоше у поље. Добрен је све време мислио на Анку. Покушавао је да у себи пробуди жудњу, али то није успевао. Покушавао је да је замисли голу како се купа, покушавао је да машта како га, као нека вила призива к себи. Када обавише посао и кренуше кући да ручају, Добрен каза Видаку да остане на ручку. Сада када су Видак и Анка раздвојени, могао је да остане да руча са њима. Када се вратише кући Анка пође да намири стоку, али је Добрен упита „Јеси ли спремила ручак?“. „Јесам свекре“, одговори Анка. „Хајде прво да ручамо, па после иди у шталу“. Након што ручаше, Добрен и Анка се поздравише са Видаком, а затим Добрен нагласи Анки да га случајно не буди док не намири стоку. Чим зачу шкрипу стајских врата, Добрен поче свој обред изнова. Полако се прикраде зиду штале и поче да осматра. Анка је сада била слободнија у раду када није било Видака. Ишла је по штали, може се рећи, веселија и срећнија. То је у Добрену пробудило нову наду. Више је није посматрао само као снајку, већ је сада морао да је посматра и као извор жудње. Почео је да осећа сваки њен покрет, сваки пут када би бар мало затресла грудима или задњицом, он би се хватао за грешни уд. Морао је да постане чудак, који своју снајку посматра очима чежње, како би наставио своју лозу. Сутрадан јој је рекао да са себе скида гуњ када иде у шталу, јер се наводно враћала сва знојава. „У штали је ионако врућина. Уносиш смрад у кућу“, говорио је Добрен, а све у нади да ће је што више разголитити. Стајао је иза зида и гледао како његова снајка меша боковима док ради. Када би се сагнула да узме ведро, Добрен би испуштао кратке нечујне уздахе, спремајући се за дан када ће обљубити своју снајку, која је почела да га мрзи. У штали се осећала најслободније, а у кући није више било оне нежности у њеним покретима. Све је радила преко воље, што се одражавало и у томе да није хтела да погледа у очи ни Добрена ни Видака. Када би спремала ручак лупала би лонац варјачом, исказивајући тиме своје незадовољство. Није њој тешко падало то што је морала да ради више него раније, већ став који је Добрен глумио према њој, а који се постављао строго како га Анка не би разоткрила.
Једног дана удари киша. Небо се отвори и Добрен рече Видаку да оде својој земуници чим доручкују. То је био изненадан знак од Бога. Није се могло у поље што је значило да ће данас Добрен коначно наставити своју лозу, како се потајно надао у себи. Када је дошло време да се намире волови, Анка не чекајући наредбу свог свекра оде у шталу. Добрен леже на сламарицу загледан у таваницу. Није могао да се помера. Говорио је себи да је сада тренутак, али руке и ноге су му биле смрзнуте од неког необичног страха. Шта ако Анка побегне као прошли пут, шта ако му се отргне? То су ствари на које Добрен није рачунао. Али мука га је терала и после много премишљања он устаде и крену. Тетурао се на путу ка штали, осврћући се око себе. Гледао је преко плота да ли их неко посматра, али није било никог. Када је ушао у шталу, неко време је гледао Анку како ради. Она га није била приметила. Тик што се сагну преко корита да баци сено пред волове, Добрен рече себи да је сада тренутак. Добрен полако крену ка Анки, која заузета мирењем стоке није обраћала пажњу, док су Добрену трнци пролазили кроз тело. Када је стигао на корак од ње, Добрен је зграби за мишицу. Анка се трже и хтеде да викне, али речи никако нису могле да јој изађу из грла. Анка се запрепасти појавом свог свекра који беше убледео и посматраше је исколачених очију. Потом је покушала да истргне мишицу из његове шаке, међутим Добрен чим осети да је може савладати, стави јој десну шаку преко усана и дошапну јој „Волим те као ћерку“. Чим то изусти, левом руком јој задиже сукњу и потрга гаће. Затим се приби уз њу, тако да није могла да мрда и завуче јој руку међу груди. „Волим те као ћерку“, понављао је Добрен, а у души се распламса страст у њему. Анка је окретала главу, батргала се, газила га по стопалима, али Добрен није марио ни за шта. Затим се Добрен свуче до колена и уђе у њу, што она испрати пригушеним јецајем. Добрену, који није легао са женом одавно, није требало пуно да се испразни. Семе потече низ Анкине бутине, а онда је Добрен пусти. Анка је дисала све време кроз нос и када се Добрен удаљи од ње, она се дохвати обема рукама за корито. Руке су јој дрхтале, док је покушавала да дође к себи. Након извесног времена, када се окрете ка излазу штале, угледа свог свекра како се полако облачи не скидајући поглед са ње. Анка је дубоко дисала гледајући Добрена с презиром. Добрен беше набрао обрве и гледао Анку, а затим јој се обрати „Душо моја! Знам да ме мрзиш. Био сам груб према теби и свима сам говорио како те не признајем за своју, али је ово морало да се деси, кад Видак није могао. Намерно сам био груб, како би код свих створио привид да те не волим, али то није истина. Ја те заиста волим као ћерку“. „Зашто?“, излете из вртлога Анкиних мисли која још увек није могла да дође себи. Добрен клекну пред њу и укрсти шаке. „Као Бога те молим да разумеш да за тебе нема места на овом свету. Ја ти то говорим као отац који те је одбацио. Преклињем те да ме разумеш“. Чим то изусти Добрен, Анка истрча из штале. Добрен поражено погну главу, гледајући у сламу на земљи. Мрзео је себе, због онога што је учинио, али Добрен је био разуман човек, те устаде са земље и тада поче да га осећа бол у стопалима. Све се тако брзо десило, да није обратио пажњу на Анкино отимање приликом сношаја. Сав изгажен, знојав и уморан, вратио се кући где није затекао Анку. Помислио је да се опет сакрила иза цепаница, али није могао да је тражи. Добрен леже на сламарицу и заспа.
С јесени, Анки беше набрекао трбух у коме је носила дете. На прелу је седела са осталим женама из Дуњевице. Једна жена је упита „Како си, Анка?“. „Добро сам за сада. Шутира се ноћу, па понекад не могу да спавам“. „Како си затруднела?“, рече жена, као да је унапред знала одговор. Анка, са већ спремљеном причом, отпоче „Једне ноћи осетила сам како ме нешто мази по коси, као мотком. Када се тргнух из сна, погледала сам око себе и видела Којадина, како стоји поред мене, без десне подлактице. Затим поче поново да ме мази патрљком руке, након чега леже са мном у сламарицу“. „Зашто ниси вриснула?“, упита је жена, заузета предењем. „Покушала сам, али ми Којадин стави шаку преко уста“, одговори Анка која је такође прела вуну, говорећи тако као да причају о свакидашњим стварима. Утом прође Добрен са Видаком, који су опет почели да се баве подмазивањем воловских кола. „Није требало да сечеш конац Којадину“, добаци му иста жена која је запиткивала Анку. Добрен само слеже раменима и крену својим путем.
