Kada je spušten u raku, “veseli” Jovan, kako su u ovom kraju govorili za pokojnika, bio je neobično težak. Iako je sanduk bio onaj najprostiji, sirotinjski, sklepan od čamovih otpadaka iz stolareve radionice, a sam Jovan mršav i slabašan čovek, četvorica junoša iz sela su ga jedva nosili i još teže u zemlju spustili. Nije njemu ko imao napuniti sanduk finim jastukom za pod glavu, novim ćebetom da mu ne bude hladno na onom svetu, niti dukatima da mu se nađe. Nije veseli Jovan sahranjen u finom štofanom odelu specijalno čuvanom za ovu priliku niti u dobrim cipelama koje su imale težak đon. Nije ih on imao ni za života, a kamoli za ovu priliku, to jest nepriliku.
Neki su govorili – od tuge, jer je poslednji Kostić koga zemlja guta, drugi pak računali da je čamovina kisnula pa popila vode iza radionice. Ta jeziva, olovna težina, prešla je sa konopaca pravo na dlanove one četvorice junoša. Kada su ih pustili, ruke su im ostale modre i zgrčene, a u krstima im je ostao onaj tupi, teški bol koji čovek oseti samo kad tovari kamen. I celo groblje je u tom trenutku utihnulo. Činilo se da je sa Jovanom u raku potonuo i sav vazduh, da je ilovača odjednom postala gušća i da ih sve skupa vuče naniže, u korenje.
Ali, svi su se u glas složili da je i bolje što ga Bog sebi uze ovako, naprečac, nego da je bolovao. Ionako ga ne bi imao ko gledati. Sam samcijat, bez ikoga na svetu, provodio je svoje dane radeći drugima za dnevnicu ne bi li sastavio kraj s krajem. Ono malo zemlje i trošna kuća koju ostavi za života, sada su čamili prazni, iako su bili na najlepšem mestu u selu – na samoj krivini iznad reke. Sva imanja su bila prilično velika, ali opet – sve kuće su bile i prilično pune duša. Samo Jovanovo parče zemlje je ostalo kao mala zakrpa među uredno nanizanim posedima, eto prosto kao da ruži uspostavljeni red. Dvorišta su pucala na sve strane dokle pogled dopire, puna živine, konopaca sa vešom i mirisnog cveća. Drva su uz kuće bila naslagana skoro do krova, kao da su se domaćini takmičili i umešnosti slaganja i visini gomile.
Čim se zemlja na Jovanovoj humki slegla, selo je nastavilo da radi ono što je najbolje umelo već generacijama unazad – da se širi. Prvi koji je pomerio među dva metra ulevo bio je Jovanov prvi komšija. Godinu po godinu, pedalj po pedalj – onako kako se od pamtiveka u ovom kraju radilo svakome kome se ognjište ugasi – selo je gutalo i proždiralo njihovu zemlju. Sada je na red došlo poslednje – ono malo zakrpe Kostića.
Tu pred kućom gde je Jovan posejao nešto luka, sada su gazile komšijske kokoši i lupale svojim tvrdim kljunovima po jalovim lejama u potrazi za hranom. Niko nije hteo da prizna prvu brazdu, ali uskoro se pojavila još jedna, pa još jedna, i ubrzo je iza Jovanovog kućerka iz svežeg oranja počela stidljivo da se pojavljuje prva pšenica. U njegovoj malenoj avliji raširiše se konopci i veš se zavijori kao barjaci posle velike pobede u bitci. Jovanov čardak napuniše tuđi kukuruzi. I prolazili su tako dani, a plotovi se spojiše i sa jedne i sa druge strane, sa međašima odavno povađenim i premeštenim tamo gde je selo smatralo da im je mesto. Na kraju su porušili i plot, a cepanice naslagali tik uz trošni zid njegove prazne kuće, da podupru sopstveni imetak i konačno poravnaju seoski red. Osim trošne kuće, više ništa nije štrčalo. Greh je bio spakovan, podeljen i pokriven čestitim, domaćinskim krovovima.
Jedino što je još ostalo neprisvojeno bila je Jovanova kuća. Naherena i neugledna u odnosu na sve okolne, sve više je smetala pogledima i nagrđivala im okolinu. Odviše stara i trošna da bi se neko u nju mogao naseliti, štrčala je sa krivine kao nezgrapni palac kroz poderanu vunenu čarapu. U kafani, muške glave su se pribijale jedna uz drugu i razmenjivale ideje šta bi se moglo sa njom učiniti. Neko dade ideju da iskoriste cigle za svoje potrebe kojih je uvek bilo napretek – zida se štala, popunjavaju se rupe u stazama u dvorištu, ozidava se septička jama. Žene su podržavale odluku svojih muževa, klimajući glavama i sašaptavajući se preko plota izad uredno okačenih saksija sa muškatlama. Malo po malo, u selu postade opšteprihvaćena ideja da kuću rasture i upotrebe za nešto sebi korisno.
Starije glave iz sela su se protivile – govorili su da je to grehota, naročito što čoveku još nije izašla ni godina. Jedni su govorili da mora da jeste, drugi ubeđeni da nije još. Nasta zbrka – zapravo se niko nije sa sigurnošću mogao setiti kada je Jovan umro. Neki su spominjali Vidovdan, neki pak bili uvereni da je to bilo oko Ivanjdana, a treći se kleli da je umro za vreme vašara, na Makivije. Sve u svemu, pošto se datum nije mogao utvrditi sa sigurnošću, niko se nije usudio da počne prvi.
Došlo je i proleće, a kuća je i dalje stajala na krivini i svima bola oči. No, sve se naglo promenilo jedne noći kada je prvi komšija u sumrak kroz prozor zapazio crnu senku koja se mota oko Jovanove kuće, i dok je stigao da se uhvati za pušku i izađe, senka je već bežala dole ka reci. Sa lampom u ruci obišao je okolo. Dakle, neko je već planirao da počne. Na povratku u kuću, besno je nogom šutnuo kerče, koje bolno zacvile i pobeže pod čardak, praćeno zveketom lanca.
– Kuš tamo, zašta te ja hranim kada ne čuvaš!? Mrš!
Te noći ni on ni žena nisu oka sklopili kujući planove da preduhitre ostale. Nema se više šta čekati! U sam osvit zore, poteraše brže – bolje kolica i počeše da vade cigle, sitno lupkajući čekićem i kopajući malter dletom da ih ko ne čuje iz sela. Neće njih niko vući za nos, ta oni valjda najveće pravo polažu na cigle kao prve komšije! Kada se skroz razdani, rupa je zjapila na zidu, a oni bejahu zadovoljni današnjim učinkom. Ali, nasta problem kada su ih probali preterati u kolicima. Bila su toliko teška da nisu htela ni mrdnuti. Odgurnuvši od njih ženu grubo, sada se komšija uhvati za ručke ali – opet ni makac. On se preznoja i pogleda u cigle u neverici. Nije ih bilo ni petnaestak komada, ovo je bilo prosto smešno! Zapeo je kao sivonja, crveneći se u licu i otpuhujući, ali bez uspeha. Obilazili su kolica, zagledali gumu – sve je bilo u najboljem redu. Obuze ga bes i neka sramota od žene, ali uprkos tome on joj oštro naloži da ih vuče, a on će da gura iz petnih žila. Ni to im nije uspelo. Zatim pokušaše da izvade cigle, jednu po jednu, ali svaka je u kolicima bila kao zakovana klinom! Na kraju su kolica sa ciglama morali ostaviti tu, ispred ulaznih vrata, jer ih nisu mogli ni prevrnuti. Svi će znati da su njihova, i eto priče po selu!
I zaista, nije trebalo mnogo vremena da se pročuje da je prvi komšija počeo da razgrađuje Jovanovu kuću. Stoga su brže – bolje svi pohitali, svak sa svojim krampom, kolicima, čekićem ili zapregom, u zavisnosti koliko su planirali da uzmu. Na samom pragu su stajala ona komšijska kolica sa ciglama. Dakle, ko zna koja su mu ovo po redu, mislili su svi u sebi sa zavišću! Prionuše na posao, i ubrzo je Jovanovo parče zemlje vrvilo od vrednih ruku kao mravinjak. Nisu se mogle razaznati glave ni prsti. Lupalo se, kucalo, odvaljivalo, skidali su se rogovi, crepovi, štokovi od vrata, krila od prozora i svi su žurno tovarili svoj deo plena. Prvi komšija sa ženom ih je ćutke gledao sa prozora i išćekivao šta će se zbiti kada probaju da ih poteraju.
Dabome, svima odreda se desilo isto što i njima. Nastade gungula i stenjanje, zapinjanje i guranje. Niko živ svoj tovar nije mogao ni maknuti, ni pomeriti, ni izvaditi nazad. Ljudi su zijali oko sebe isprva bojažljivo, no kada videše da svi imaju istu muku, prestade metež i skupiše se da vide šta će. Oko njih je bio pravi pravcati haos. Svuda potovarena građa, cigle, crepovi koji su ležali po celom dvorištu na pretrpanim samarima, kolicima i zapregama u kojima su uzaludno šibani konji bolno njištali. Ljudi su bili žuti i crveni od prašine, koja se ulepljena znojem cedila niz njihova čela i vratove praveći obojene pruge. Pošto niko ne dade nijedno pametno objašnjenje niti rešenje za novonastalu situaciju, najzad, jedan po jedan raziđoše se ostavljajući sve osim izmorenih konja koje ispregnuše i povedoše sa sobom. Iza njih ostade ruglo na ledini, polurasturena Jovanova kuća koja je sada stršila još ružnije na najlepšem mestu u selu.
Te večeri, niko ne dođe u kafanu. Niko se ne pogleda preko plota, pa čak ni krišom. Niko ne izađe na dvorište, sem u krajnjoj nuždi, i to brzim korakom. Starci su mudro ćutali, a mlađi vešto izbegavali njihov podrugljiv pogled. Oni koji su mogli sa prozora da vide kuću “veselog” Jovana, gledali su u strašilo koje je posebno u olujnim noćima izgledalo zlokobno i preteće. Sav nered i cigle su i dalje stajali oko nje i podsećali ih svakodnevno na njihovu alavost. Greh više nije bio uredno upakovan ispod domaćinskih krovova, već rasut po ledini kao vašarsko đubre posle svetkovine i više niko nije mogao da ga skloni.
Godine su prolazile, a nered je i dalje stajao na onom istom mestu. Kiše su ga prale, zatrpavali snegovi, ali niko nije uspeo da ga pomeri. Niko više nije ni pokušavao. Malo po malo, između je probio korov, divlje kupine su izrasle sa jedne strane, a njihovo trnje je obuhvatilo okvire prozora, ili bar ono što je ostalo od njih. Samo su još najstariji meštani pamtili nemili događaj, ali tek poneko je pamtio celu istinu. I to sve ređe.
Jedne letnje predvečeri, dok su muškarci sedeli na klupici ispred zadruge, leđima okrenuti ka zidu, dotrčao je mali Pavle i upitao jednog od muških:
– Deda, deda, čija je ono kuća tamo?
– Koja?
– Ona tamo smešna, na krivini, kod reke.
Starci pogledaše jedan drugoga.
– Nije to više kuća, sine.
– A čija je bila?
Nastade kratka tišina.
– Jovanova. – najzad neko reče.
– Kojeg Jovana?
– Veselog Jovana.
Dečak klimnu glavom. Sačekao je malo, pa upitao:
– A kakav je bio? Jel stvarno bio veseo?
Ovog puta tišina je trajala duže. Muškarci su gledali čas u dete, čas u prašnjavi put pred sobom.
– Bio je… – poče jedan, pa zastade. Hteo je da kaže nešto više, ali ništa nije dolazilo. Nije mogao da se seti.
– Dobar čovek. – promrmlja drugi. Ali ni sam nije bio siguran govori li istinu ili ono što bi trebalo reći za svakog pokojnika.
– Je l’ bio visok?
– Jeste… valjda.
– Nije bio visok — umeša se treći.
– Kako nije?
– Nije!
– Pa dobro, možda nije.
Opet nastade muk.
– Je l’ imao brkove?
Niko ne odgovori. Nekada su ga viđali svaki dan. Godinama. Na putu, u šumi, na daći, pored Drine. A sada nisu mogli da se sete ni njegovog lica.
Dečak slegnu ramenima.
– Pa kako ga se onda sećate?
Starci se pogledaše. I tada jedan od njih, ne podižući pogled sa zemlje, reče:
– Težak je bio.
– Kako težak?
– Težak.
– Debeo?
– Nije.
– Pa kakav onda?
Niko nije umeo da objasni. Samo su ćutali. Čak i u ovim godinama, još uvek bi ih u krstima ponekad presekao onaj bol pri spuštanju Jovana u raku. Sa ledine je dopirao miris zagrejane trave. U daljini je kreštala svraka. Vetar je pomerio nekoliko suvih stabljika koje su rasle između cigala.
– Težak — ponovi starac tiše nego prvi put. I ostali klimnuše glavom. Kao da je to jedino što je od njega ostalo. Ne ime. Ne lice. Ne glas. Ne život. Samo težina. A preko puta njih, na mestu gde je nekada stajala kuća poslednjeg Kostića, gomile cigala su ćutale na večernjem suncu, velike i nepomične kao nadgrobni spomenik koji niko nikada nije podigao.
