Rad je uspešno žonglirao niz stepenice sa obe papirne šolje pune kafe, sve dok nije stigao do vrata.
Iako je Maksu toliko puta naglasio da to ne radi, vrata su bila zatvorena. Veliku prečku koja ih je otvarala spolja nije mogao da pritisne bez prosipanja vrele tečnosti po svojim prstima i novim cipelama, te nije imao drugog izbora osim da ih dva puta jako šutne.
Sa druge strane su se čuli točkići stolice kako se kotrljaju po linoleumu, uzdah kao da je neko nešto jako teško podigao i pip pip pip zvuk ukucavanja šifre.
“Rekao sam da ih ne zatvaraš.”
Progurao se kroz odškrinuta vrata pored Maksa koji nije mogao iz svoje stolice na točkićima da ustane ni toliko da bi otvorio vrata.
“Navika.”
“Istraživanje je gotovo i skoro su svu opremu odneli, šta se plašiš da bi neko mogao da ukrade.”
“Otkud znam, ono je još uvek tu…”
Maks je odmahnuo glavom u pravcu staklene kabine. Linoleum se završavao kod njenih staklenih vrata a odmah iza bio je zid pećine, potpuno ogoljen od čelika, i u njemu procep koji je vodio u mračni, plitki lagum.
“Pa neće valjda neko da ukrade lagum, šta pričaš…”
“Ona čuda su još uvek ispred. Nisu ih vratili gore.”
“Mislim da ni ne planiraju da ih vraćaju. Ima toga gore koliko hoćeš, a magacini su ih prepuni.”
“Šef je rekao da imaju milion godina.”
“Šef sere. Niko nije bio tako daleko.”
“On valjda zna, ovo je njegovo istraživanje.”
Rad je samo prezrivo frknuo kroz nos i zakolutao očima. Zna on tog Šefa od ranije. Zajedno su studirali i samo igrom slučaja je jedan završio sa dva doktorata i postao šef, a drugi ostao puki tehničar sa osnovnom diplomom.
Seo je na prljavi linoleum, jer ostavili su im samo tu jednu stolicu a Maks nije imao nameru da se iz nje diže, bar dok ne popije svoju kafu.
Razgovarali su, naravno, o stubovima.
Šef je naredio da ih nakon analize vrate na isto mesto gde su pronađeni, ali da ih za svaki slučaj ograde i staklom. Rad i dalje nije shvatao po čemu su baš ti stubovi bili toliko posebni. Čak nisu bili ni celi. Šef je nešto trabunjao o ukrasima na njima koji su podsećali na gravitacione talase, ali Rad je smatrao da je to malo verovatno.
Na samom početku istraživanja su on i Maks danima morali da ih iznova premeštaju i nameštaju ispred laguma dok Šef nije napokon bio zadovoljan i uveren da su ih vratili na pravo mesto.
Srećom, neće još dugo morati da ih gleda.
Istraživanje je napokon završeno, Šef je sakupio dovoljno informacija za svoj treći doktorat i Rad uskoro neće više morati da svaki dan trpi njegovu prepotentnu i umišljenu njušku.
“Kako njemu uvek daju pare za sva ta njegova istraživanja, da mi je znati!” prasnuo je, po ko zna koji put Rad.
“Zato što istražuje bitne stvari.” Mrmljao je Maks, brišući kafu koja mu se prosula po bujnoj bradi i još bujnijem stomaku. Gurnuo je kažiprstom naočare nazad na vrh nosa i odmerio Rada. “I ti bi dobio pare za svoj doktorat kada bi istraživao nešto.”
“Kada budem pronašao nešto što će dovoljno da me podstakne, nešto bitno, nešto što će ostaviti traga u nauci, istraživaću. Neću da gubim vreme na gluposti i sitnice.”
“Šef se kao student bavio sitnicama, pa vidi sad gde je…”
“Pf, da, gde je, trebalo bi da je ovde da nam kaže šta da radimo sa ovime ali ga nema, previše je bitan da nas udostoji svog prisustva na vreme…”
Vrata su se opet otvorila i kroz njih je bojažljivo provirio neobično suv i potpuno sed, mada još uvek mlad čovek u belom mantilu, potpuno identičnom kao i mantili koje su nosili Rad i Maks, osim što je njegov bio besprekorno ispeglan.
Rad se brzo uspravio na noge, ostavivši svoju polupopijenu kafu na podu, a Maksu je trebalo nekoliko trenutaka da svoje masivno telo podigne iz udobne stolice.
“Kasnim.”
Reče čovek sa druge strane vrata, i Rad nije bio siguran da li pita, izvinjava se ili prosto iznosi činjenicu.
Ali, Šef je uvek tako pričao.
“I mi smo tek stigli.” Zabrundao je Maks, a Rad mu na to uputi jedan namršteni pogled.
“Odlično.”
Šef je morao da sagne glavu kako bi ušao u prostoriju. Bio je izvanredno visok čovek. Još jedan od razloga zašto je Rad smatrao da je Šef prosto kroz život prolazio na talasu privilegije, dok je on morao za svako zrno uspeha da grebe i kida.
“Sponzori iz Muzeja su hteli da dođu i da vide stubove i lagum. Da se slikaju za udžbenike i vesti. Dobro je što ih još niste sklonili.”
“Zar nisu do sada već dolazili da ih vide?”
“Ne. Plašili su se da ih lagum ne usisa dok su mašine bile priključene.”
“Ali mašine su samo vršile merenja, one nemaju nikakve veze sa lagumom.”
“Znam. Nisam im ništa rekao jer nisam hteo da smetaju.”
Maks je opet zabrundao, a možda je to bio i smeh. Rad se i dalje mrštio.
“Koliko njih ima suprasternalne kvržice?”
Nije ga zaista zanimalo, ali voleo je da ubaci ‘suprasternalna kvržica’ u razgovor kad god bi imao prilike.
“Niko.”
“Čemu onda strah? Valjda znaju o čemu je istraživanje koje plaćaju. Lagum propušta samo one sa kvržicama.”
“Društvenjaci.” Rekao je Šef, kao da ta jedna reč objašnjava sve.
“U poslednjoj grupi koja je prošla i vratila se, bio je bar jedan bez.” Ubacio se Maks.
“Bez?”
“Kvržice. Jedan od subjekata, nije imao surpre… to.”
Šef je odmahnuo rukom.
“Bilo ih je u svakoj grupi. Test subjekti. Hteo sam da potvrdim da je dovoljno da ju samo jedan ima pa da se svi prebace i tamo i nazad.”
“A možda uopšte nema nikakve veze sa kvržicom…”
Promrmljao je Rad.
“Pa, to ne bi bilo u redu…” zamišljeno reče Šef, počešavši se po jami u dnu svog vrata gde se pod određenim uglom mogla videti njegova suprasternalna kvržica. “…to bi sasvim poremetilo moje istraživanje.” A onda odmahnu rukom, kao da tera od sebe neprijatne misli: “Analiza podataka će svakako pokazati nešto. Bitno je da su svi naši subjekti živi, zdravog uma i na broju, iako su bili izloženi nehumanim uslovima.”
“Ne znam kako je iko od njih uspeo da ne poludi. Na površini, i to pod zvezdom, brr…” iznenada se stresao Maks.
“Pa kad nisu ni znali.” Rekao je Rad kroz podsmeh čoveka koji je bio uveren da bi bez ikakvog problema podneo izloženost otvorenom prostoru.
“Molim, samo podsetnik da ugovori koje ste potpisali ne ističu sa krajem istraživanja, već imaju doživotnu važnost.”
Šefov je glas poprimio retko strogu notu. On nije video ništa neetičko u tome što su njegovi subjekti bili zavaravani tako da su mislili da se nalaze u simulaciji realnosti, i što im nikada nije rečeno da su zapravo putovali na površinu i u daleku prošlost svoje odavno mrtve planete. Uostalom, kada bi znali gde su zapravo bili, verovatno bi svi postali neupotrebljivi kao subjekti jer bi psihoze izazvane agorafobijom po svakom predviđanju psihologa u njegovom timu bile trajne. Psiholozi su bili jedini društvenjaci koje je trpeo u svom timu; oni su, ipak, koristili makar prividno naučne metode u svom radu. Ali, iako ga savest nije grizla zbog subjekata, sve je svoje tehničare naterao da pod pretnjom suludih novčanih kazni potpišu da nikada o istraživanju neće ni sa kime razgovarati.
“Razumemo se.” Pomalo snishodljivo je odgovorio Rad. A u sebi je dodao i: ’Ne pada mi napamet da bilo kome pričam o tvom glupom istraživanju. Barem ne dok se sasvim ne obrukaš i svi ne shvate koliko si samo nabeđen a ne genije kakvim te smatraju’.
“Zamoliću vas da malo pospremite te kablove što su ostali i da donesete još neku stolicu. Pre slikanja ću malo da im pričam o istraživanju.”
I bez pozdrava, Šef izađe i ostavi ih opet same.
“Gore je ludnica. Danas su ekskurzije, moraćemo da se probijamo kroz dečurliju sa tim stolicama.”
“A čuo si Šefa. Šta da radimo.”
“Da se napravimo ludi i pustimo ih da stoje. Kraj je istraživanja, šta će da uradi, da nas otpusti?”
Rad se ponovo spustio na linoleum i iskapio ostatak svoje sada razočaravajuće hladne kafe.
“Da se slika za udžbenike. Šta on zamišlja da je?”
“Pa ako se potvrdi njegova hipoteza, otkrio je da smo mogli da idemo kroz vreme.”
“Mogli. To je ključno. Dok on završi analizu, dok objavi istraživanje, dok se to sve proveri, planeta će sasvim da izađe iz sfere uticaja crne rupe i njegovo istraživanje možeš da baciš u reciklažu otpada.”
“Baš je šteta…” nekako tužno je odmahnuo glavom Maks, “…da je tek sada kada smo na izlazu iz ovog pakla, posle milion godina, došao on i povezao stvari.”
“Ma šta je povezao? Ova njegova naučna fantastika? Suprasternalna kvržica otključava vrata putovanja kroz vreme, ali samo ako prođeš kroz ovaj ovde lagum? Pa je još i ove stubove tu namestio da bi dokazao da se vraća na isto mesto. Komedija. Ko će u to da poveruje?”
“Dovoljno je da mu poveruju ovi sa kojima će da se slika, ako njima ne smeta da bacaju pare na istraživanje veze između kretanja po zatvorenoj vremenskoj krivi i vratne kvržice….”
“Ma kvržica je nebitna. Njega je celog života bilo sramota što je jedan od pedeset ljudi u čitavoj populaciji koji je ima, pa je izmislio sve ovo da joj da na važnosti. Što nikada nije i sam prošao kroz lagum, otišao u prošlost, kad je već jedan od izabranih koji to mogu?”
“Zato što je on istraživač, ne može na sebi da istražuje, gde je tu objektivnost?”
“Zašto ni jedna grupa nije smela da ide dalje od stubova kad stignu tamo? Svi su se vraćali sa fotografijama nekakvih vrata i stepenica i stubova, ali nikome nije dao da idu da istraže dalje.”
“Neće da se zamera istoričarima. Njegovo je da dokaže da može da se stigne tamo, a oni znaju šta posle dalje, kako da se istražuje a da se ne remeti vremenska kriva.”
“Kvržica i stubovi nemaju veze sa tim…”
“Opet počinješ…”
“Tamo je neka crvotočina i ona pravi vezu,” prstom je pokazao na lagum, “vezu koja može svaki čas da se prekine kada se planeta dovoljno udalji od horizonta događaja.”
“Eto ti ga tvoje istraživanje. Kad dođu ovi da se slikaju, predloži im da tebi daju pare da istražiš crvotočinu koja vreba iz laguma.”
Nije mu promakao podsmeh u Maksovom glasu, ali je odlučio da mu je ispod časti da to prizna.
“Mogao bih, ali to nema nikakvu praktičnu vrednost.” Namestio je nehajno kragnu svog mantila i ustao sa poda. “U jednom trenutku ćemo ili da pretegnemo ka crnoj rupi, ili će da nas lansira u svemir, obrni okreni sve što znamo o vremenskoj krivi prestaće da važi.”
Maks je slegao ramenima i krenuo ka vratima.
“Ako hoćeš da radiš nešto praktično, druže, ajmo po te stolice.”
Razmišljao je na trenutak da pusti debelog Maksa da ih sam vuče kad toliko želi da se uvlači Šefu. Ali, ovde sem stubova nije bilo više ničega, a Rad se jedino dosade plašio više nego mediokriteta.
“Nemoj da mi zatvaraš opet ta vrata!”
