Замисли како стојиш насред наизглед нетакнуте, зелене ливаде, али прекривене необично покошеном травом. Нежни травњак опкољен је дрвећем, махом зимзеленим у првим редовима, док из зачеља вире високе липе што заклањају и оно мало хоризонта који би се иначе пробио кроз четинаре.
Замисли све то, али немој преварити самог себе да је ливада правилног облика попут елипсе; не, није чак ни равна, већ таласа и ондулира, иако на ниским фреквенцијама. Као да се прилагодила теби самом, па ти узвраћа сваки поглед, сваку мисао.
Схваташ да си на дивљем месту прошараном чудним, људским правилима.
Почињеш да сумњаш у стварност тренутка и ниси више сигуран да не сањаш. Замисли. Стојиш тамо, не сањаш. Замишљаш, а биваш — заиста не сањаш.
Мали човече, смета ли ти овај кавез од дрвећа? Смета ли ти што од њега не видиш шуму? Реци ми, мали човече, смета ли ти што те хук ветра кроз високе крошње подсећа на дивљи планински водопад док насред бујне ливаде стојиш смртно жедан?
Замисли. Мори те жеђ стотину душа, слушаш дивљи небески водопад и тражиш подневно Сунце не би ли га проклео што ти на чело мами зној, али Сунца нема. Само једна луча што ти вазда смета па жмириш како би сачувао и то мало воде што ти из очију вири. Не би ли том велелепном травњаку ускратио дојемање твоје боли.
Сада, кад се тако постојано замишљаш на тој ливади, реци ми, мали човече: бојиш ли се? Знаш, не би требало. Не би смео да се бојиш, узбуркаћеш ливаду. Могао би онда да кривиш мене што смарагдно поље одједном остаде преорано; а плугове си вукао сам.
