Da me voliš, odazvao bi se mojim jaucima.

••••••••••••••••••••••••••••••••••••••••••

Sine! Sine moj! 

Miloše! Zelene oči moje!

Bolna sam ti!

Dođi mi, dođi mi, dođi mi!

 

Na stolu, čeka te šerpa.

U šerpi su tri sarme.

Vruće.

Sad sam ih skinula sa šporeta.

 

Dođi da jedeš, sunce mamino…

 

Miloš.

Taj Miloš.

Moj sin jedinac.

 

Brine se o svojoj staroj majci.

Nisam stara.

Dobro….

Možda jesam malo.

 

Rodila sam ga u osamnaestoj godini. 

Nimalo laka odluka. 

Krajem svoje sedamnaeste godine, ostala sam trudna.

 

Darko. 

Moja posljednja i prva ljubav.

Milošev tata.

Nekada bio.

 

Nisam spomenula koliko Miloš ima godina?

 

Miloš je početkom mjeseca napunio trideset godina.

Kažu da čovjek tek tada počinje da osjeća život.

 

A meni se čini da majke tek tada najviše brinu o svojoj djeci.

 

Nisam se predstavila?

 

Zovem se Jovana.

Miloševa mama.

Bivša supruga svom bivšem suprugu.

 

Četrdesetosmogodišnjakinja.

••••••••••••••••••••••••••••••••••••••••••

Ležim.

Mrak svuda oko mene.

U goloj vodi sam.

Natopljena sam znojem.

Opčinjena, zurim u tavanicu.

 

Tražim smisao života…

Telefon zvoni.

Ne mogu da se javim.

Ne znam ko me zove.

Ne želim da znam ko me zove!

Nije me briga!

Pustite me, pustite me!

 

Odbijeni pozivi putuju u noći.

 

U glavi mi tutnji.

Kosti su klonule.

Niz prste lijeve ruke, curi krv.

 

Čaša se razbila u ruci.

Ne mogu ni gazu da si dodam.

Da zaustavim ranu.

Da je zamolim da stane.

Da zacijeli.

Dok ne dođe pomoć.

••••••••••••••••••••••••••••••••••••••••••

Zaplakala sam.

Tiho.

Onako kako plaču ljudi koji nemaju kome da objasne zašto plaču.

 

Tijelo, bolno, iscrpljeno.

Plakalo je sa mnom.

 

A njega nema.

Mog biberčeta.

Tako sam ga zvala otkad je bio dječak.

Sitan. Da li je i danas tako sitan?

Ili su ga godine ipak malo zaokružile?

 

Kako moje biberče sada izgleda?

Gdje živi?

S kim?

 

Na svoju majku je zaboravio.

Odbacio ju je.

Skroz.

••••••••••••••••••••••••••••••••••••••••••

Televizija je, barem privremeno, utišala buku u glavi.

 

Noćni program.

Buka, nečija tuđa.

Koja smirila je moju buku.

 

Zaspala sam, sa jastukom preko glave.

••••••••••••••••••••••••••••••••••••••••••

Sanjala sam njega.

Sina svog jedinog.

Iz mog je naručja jeo i pio.

Pružila sam sve što se pružiti moglo.

 

Njegov glas odzvanjao je praznom kuhinjom.

Pjevušio je poznatu melodiju.

Njegov stas nagnut nad šporetom.

Kuva si kavu.

Tanku, gorku.

Učila sam ga da zna da si skuva sve.

Bez obzira na to što je muškarac.

Nijedna žena u njegovom životu nije dužna služiti mu. 

Majka nije dužna služiti svog sina.

Niti da mu kuva kavu.

Mislila sam da će to naučiti sam.

 

U bašti, sadim krompir.

Darko se izvukao pod izgovorom odlaska na poslovni put.

 

Motikom stvaram prostor proklijalim gomoljima.

••••••••••••••••••••••••••••••••••••••••••

Iz grudi, oteo mi se krik.

Jauci. Mirišu na zagorjeli ručak, prljav veš, suhu zemlju u bašti.

Uvele usjeve.

Glas puca na stotine sitnih čestica.

 

Došao je.

Zlato moje.

Pile mamino.

 

Da me vrati među žive.

Da komšije prestanu sa podbadanjima.

••••••••••••••••••••••••••••••••••••••••••

Pola šest.

Komšijski pijetao probudio je uspavane demone.

Spavala sam lakim snom.

Snom koji se nastanio u mojoj ludoj glavi.

 

Telefon sam ostavila u kuhinji.

Zvonio je, naravno.

Njegovo ime.

Njegov glas. 

Rijeke suza prijete da se izliju.

 

Poruka koju mi je ostavio…

Grubim glasom.

Glasom koji nije njegov.

Neko mu ga je ukrao.

 

Pričao je.

Tiho.

Previše tiho.

Nisam ga odgajala da bude tih.

Ne pamtim ga takvog.

 

“Mama……”

“Sine……šta ti je?”

 

Odgovor nisam dobila odmah.

Dozivam ga.

Želim da razgovaramo.

Nedostaje mi njegovo djetinjstvo.

Naši razgovori, naše tišine.

Naše povremene ljutnje.

 

“Miloše?”

“Mama?”

“Molim, mili moj?”

“Sjećaš li se kada si me učila da kuvam?” 

 

Nasmijem se.

 

“Kakvo je to pitanje?”

“Samo…želim da ti kažem…da se sjećam…”

 

Ćuti.

 

“Mama, zvao sam te.”

“Znam, sine.”

“Nisi mi se javljala.”

“Sine…”

“Nisam želio da odem, a da me ne čuješ.”

 

Tek sad ne razumijem ništa.

Šta želi da mi kaže?

Da li je to…

Možda nije…

Puštam da nastavi…

Možda ću razumjeti.

 

 

“Stara šerpa….nemoj je… baciti…”

“Na koju šerpu misliš, sine?”

“Ona iz koje sam jeo sarme.”

“Molim te, ako ih budeš pravila, napravi tri.”

 

Suze mi klize iz očiju.

Smijem se.

Miloš nikada nije odrastao.

Dječak moj mili.

 

“Mama…ne očekuj moj dolazak.”

“Doći ćeš, sine. Doći ćeš.”

“Ne, mama. Ne dolazim.”

 

“Miloše…gdje si ti?”

“U bolnici sam, mama.”

“U bolnici.”

 

Bolnica?

Miloš?

 

Dvije riječi koje nisu išle zajedno.

Miloš se bojao odlazaka ljekaru.

Otkud mu ideja da ode uopšte ljekaru?

 

“Čekaj me, mama.”

“Ne mogu preko telefona da objasnim kako mi je.”

“Kako onda da znam šta ti je, sine?”

“Želiš li da dođem u posjetu?”

 

Ne progovara.

 

“Čekaću koliko god treba.”

“Da saznam šta ti je.”

“Da budem tu za tebe, milo moje.”

 

Miloš se nasmijao.

Boja mog glasa ne smeta mu.

Poziv traje. Slušalicu nije spustio.

 

“Ne smiješ da zaspiš.”

“Večeras, otiđi na večernju molitvu.”

“Mama…”

 

Uzdah.

Praznina. 

Ne mogu da dišem. Širom otvaram prozor.

 

“Miloše?”

“Miloše!”

 

Samo muk. 

Bol udara u glavu.

Ne, ne, ne može biti.

Mora da je greška.

Ne mogu da prihvatim.

Ne želim da prihvatim!

 

Tog jutra, u praznoj kuhinji.

Šerpa na sred stola.

Tri sarme. Vjerovatno uskisle.

Neupotrebljive.

 

Srce…

Šta će mi.

Onaj zbog kog je kucalo…

Za koga je disalo…