„Zar i ti Milice?“
Sram vas bilo! (psovanje svega živoga) Blokirate saobraćaj. Ne može pošten svet od vas da prođe. Autobus zaustavljate, besposličari. Zar i ti Milice?
Automobilske sirene i tišina, osmoro ljudi, jedna od njih je Milica, i četiri policajca.
– Molim Vas, ne ometajte ove ljude – policajac je zatim polako stao na ulicu i pridružio se tišini. Kakav prizor!
Na maloj i nekome beznačajnoj raskrsnici, u nekom dalekom prigradskom naselju, u blizini škole, koja je bila podeljena, na štrajkače i ne štrajkače. Na neutralne, neopredeljene i opredeljene. Na „ćuti, dobro je“ i na „ma nije dobro“. Vodili su oni kojima je dobro, koji su neutralni, ne zanima ih politika, i dobro je, baš nam je dobro ili samo strah. Ne osuđujem ih, znam šta je strah, a i nisam u njihovim cipelama.
Ali nisu li to naše zajedničke cipele? Naše zajedničke cipele.
Prethodnog dana je padala kiša, bilo je petoro građana, dve nastavnice i tri policajca. „Biće nas još, samo da se to zapali, proširi, a i pada kiša“ – sa mnogo nade, bez osuđivanja, sa potpunim uverenjem.
Koliko nam je puta padala kiša? I koliko je meni puta do sada padala kiša?
I koliko puta sam prelamala u sebi, ima nade – nema nade; kad, ako ne sada – nikada. Zar i ja koja sam uvek bila u nekoj vrsti pobune, kontre, inata?! Ja koja sam sa prezirom gledala na sve ono što nam se događa poslednjih godina. Na sve ono što su nepomenici učinili. Mogu li se nabrojati sva njihova nedela? Može li savest konačno probuditi našu svest!? Možemo li se osavestiti?
Danas nije padala kiša, sutra će možda sinuti sunce, odložićemo nebitno, nećemo tražiti opravdanje za sebe, neko će se probuditi iz sna i videti da je već proleće.
Možda sutra, prekosutra, za tri dana bude, pored Milice:
– Zar i ti Jelena, Ana, Milane, Jovane, Dragane, zar i ti?!
– I mi Milice, i mi!
27.03.
