За сваког човека на Накаџими који живи са друге стране закона, велика је част била стајати у приватним одајама Кагејаме Чоена. Недостатак практичних вештина и обиље лоших одлука су Канџи поплочали пут до њих. Соба је била прилично замрачена. Црне сенке не само да су попут густе паучине прекриле ћошкове зидова, него и већ тамне очи Канџиног господара. Најзад, он проговори:
„Верујем да си до сада чуо за несрећу господара Токуза“
„Јесам, господару.“
„Гадна ствар, упала плућа.“ Господар Чоен испусти дуги али нечујни издах. „Без своје вољене супруге, мој супарник постаје све суровији из дана у дан. Ових дана нису само моји људи као на иглама, него и многи његови. Кажи ми, момче, у чему су људи из нашег посла истински добри?“
Канџа поразмисли мало па рече: „У убијању, господару.“ Свакако је то за њега био једини занат коме је вичан.
„Мислио сам на преживљавање“, одговори му господар кроз смех који је могао да значи и осуђивање. „Ако би господар Токузо у свом тренутном стању делао нагло, донео лошу одлуку и у својој немогућности доброг расуђивања уклонио неког од својих најбољих људи, остали би се без грешке окренули против њега.“
Канџа је само стајао и слушао.
„Вечерас ћеш обући црно и посетити Зелено копиле, Кенмоцуа Кена. Улице кажу да се он последњи покачио са газдом.“
„Разумем, господару.“ Он се поклони и крене ка излазу.
„Стани! Умало да заборавим. Остави ово поред њега. Не зову господара Токуза Крвави песник узалуд.“ Лице без очију господара Чоена се насмеши и он пружи Канџи пресавијено парче хартије. Канџа је рашири и октри кратки текст написан на њој. Личио му је на песму, али како је био неписмен, те речи су му представљале ништа више од обичних шкработина. А ако је постојало нешто што је сматрао најбескориснијом делатношћу на свету, била је то поезија.
„Слободан си“, рече му господар.
*
Кућа Кенмоцуа Кена је постајала зелена попут шуме у пролеће. Зелене греде, зелени прозори, зелена врата. Већ је пала седма ноћ откад је њен власник почео да је преуређује. Иако тек зашао у тридесету годину, Кен је био дубоко сујеверан, али само око једне ствари. Цело острво је знало да он верује у таличност зелене боје. „То је боја природе“, рекао би. „Боја живота. И као таква, она штити живе.“ Напољу се Зелено копиле увек могао видети у кимону боје маховине. Имао је десет таквих. Но, након смрти газдине жене, решио је да оде корак даље.
У свом очајничком покушају да остане заштићен, наложио је да се свака површина у његовој кући на коју се боја лепи окречи у зелено. Уз то је и у сваку собу и собицу ставио барем једну саксију са бонсаијем. У спојој спаваћој соби их је имао чак шест, различитих величина, али сваки у зеленој саксији од глине.
„Мили господару, знаш ли да биљке у соби исисавају ваздух и тако нас полако гуше док спавамо?“, упита га Хина док су јој груди притискале његове. Једино што је имала на себи била је огрлица од глинених перли коју никада није скидала.
„Глупости! Једино што у овој кући може да ми одузме дах си ти.“ Кенов палац јој пређе преко образа.
„Хоћеш ли ме оженити онда?“, излете Хини. Истог трена се осети као будаласто дете. У његовој кући је била већ девет година.
Кен се безосећајно насмеши. „Нисам у позицији да доносим тако битне одлуке. Поготово сада.“
„Наравно, господару. Опрости ми на смелости да питам.“ Образи су јој били црвени. „Смем ли да се повучем у своју собу?“
Кенов осмех је сада показивао нежност. „Наравно.“ Он је двапут пљесне по задњици. „Иди.“
Она устаде са татамија. Подигавши га с пода, стаде да навлачи свој кимоно преко нагог тела.
„Колико се сећам, никада ти нисам рекао како ти је лепа огрлица“, довикне јој Кен лежећи. Хина једва да је успела да прикрије да су је његове речи тргле. Наставила је да везује појас као да јој ништа није ни рекао. Још док је била дете, њен деда је свој деци из села направио по огрлицу од глинених перлица које је сам обојио. Неке су биле беле, неке ружичасте, неке смеђе, неке плаве. Хина је имала несрећу да изабере светлозелену.
„Могу ли да ти је узмем?“, упита Кен.
Хина ју је стегла у шаци. Окренула се ка Кену. „Господару“, рекла је слабо, па пожурила до његовог лежаја. Пала је на колена и почела да му љуби руку. „Учини ми, господару, и немој ми је узети!“ Глас јој је дрхтао. „Само ми је то од дома остало. Разуми, господару. Долазићу ти чешће у постељу, праћу ти одећу, само ми не узимај огрлицу!“
Кенов глас је остао миран, његове речи прострујаше попут поветарца. „Не причам ти ништа о својим пословима па не знаш да мени и мојој браћи наш газда целу недељу лети изнад главе попут крвожедног јастреба. Зар ме не желиш живог?“
Хина је само наставила да јеца и стеже огрлицу.
„Ништа јој се неће догодити“, настави он. „Нећу је изгубити или слично. Када се ситуација умири, добићеш је назад. А сад је предај!“ Последње речи праснуше као бич. Хина се тргну. Укочено је опуштала прсте око перли. Померила је црну косу у страну и скинула део своје душе са врата. Предала ју је задовољном господару.
Након тога је провела сате у мраку и тишини своје собе, али није спавала. Чекала је. Зелена кућа је била мирна већ неко време. До сада би требало да су осим ње само стражари будни. С њима никада није имала проблем. Подигла се са татамија и босонога изашла из собе што је тише могла, са малом свећом у руци.
Узеће му огрлицу. Покидаће канап зубима и покупиће перле. Други канап ће наћи. Господар Кен чврсто спава. А и ако га пробуди, спаваће с њим, па ће чекати да поново заспи. Па нека је и ишиба ујутру. Зна да је не би убио. Истрпиће батине.
Дошла је до господаревих врата, али нешто није било како треба. Један стражар је увек чувао улаз у собу целу ноћ, а сад га нема. Чак и да је замена у питању, претходни стражар се не помера док нови не дође. Ставила је длан изнад пламена свеће да покрије већину његовог сјаја и несигурно наставила даље. Када је ушла у собу, вриснула је.
Кен није лежао само на татамију, него и у локви своје крви. Поред њега, окренут Хини леђима, стајао је човек-сенка. Окренуо је своје мачије очи, две далеке беле звезде, ка њој чим ју је чуо. Катану је већ био вратио у корице, али десна рука му је сезала ка џепу од чакшира. Хина се уплашила да ће из њега извући шурикен или кунаи и гађати је. Први самоодбранбени рефлекс јој је био да га она прва погоди саксијом са бонсаијем, па то и учини. Не би ли избегао зелени пројектил, нинџа скочи уназад и излети кроз затворени прозор.
Следећих неколико минута, Хина је провела као у туђем телу. Стражари су напокон дошли до Кенове собе до које их је довео њен врисак или звук ломњења прозора или оба. Затекли су Хину код довратка одакле се није ни мрдала. Убрзо је цело домаћинство било на ногама. Осим господара, само је још један стражар био заклан. Кенова кућа је била велика, а окућница још већа. Убица је и даље могао бити на њихвом терену.
Хина је пошла са једним стражаром у потрагу за нинџом након што јој је гарда забранила да буде остављена сама због сумње да и она може бити умешана у злочин. Нису јој допустили ни да приђе Кену и скине му огрлицу док не ухвате убицу. Трчала је кроз пространо двориште у паничној потери осећајући се као да су унутрашње нити које јој повезују вид, ум и покрете још увек покидане.
Након неуспеле претраге дворишта, она и њен стражар изађоше на друм. Остала послуга је и даље зујала унутар високе ограде имања. Хина и стражар су трчали кроз ноћ. На њихову срећу, месец им је био савезник. Његова светлост је открила шепавог нинџу који покушава да дође до заклона бочне уличице. У три хитра корака, стражар га стиже и тресне га тољагом преко леђа. Нинџа се сруши на земљу, а из десног џепа му испаде парче хартије.
Стражар се спремао да му зада још један, по могућности смртоносан ударац, али га Хина заустави. „Сачекај! Носио је неко писмо. Видиш?“ Она полако приђе потученом нинџи и подигне пресавијени папир са пода. Раширила га је и прочитала следеће стихове из њега:
„Далек ми је дом
Сунце исто не сија
Ноћи студене“
Од стихова јој потекоше сузе из оба црна ока.
„Шта ту пише?“, упита је стражар.
„Само нека песма. Ништа важно.“ Она згужва хартију у шаци. Након што је у два брза покрета обрисала сузе, окренула се ка стражару и рекла му: „Масато-сане, молим те, пусти ме да му ја разбијем главу тољагом.“
Стражар је кренуо да се буни и запиткује је, али она га у трену пољуби онако како је љубила Кена. То га је натерало да јој преда тољагу. Већ следећег тренутка је био на земљи, онесвешћен од јаког урарца у главу.
*
Канџа је окренуо лице ка непријатељима када је чуо туп ударац. Само је једна од њих била на ногама, она иста девојка која га је гађала, сада са тољагом у руци.
Није успео да изврши мисију, мислио је, а господар се уздао у њега. Његов посао је да буде његова далекосежна рука, његова алатка, а омануо је. Осећао се као најнижа гњида. Мислио је да се опростио са тим осећањем када је ушао у господареву службу. Никад ништа није могао да створи за себе, за све поштене занате је имао две леве руке. Господар Чоен да је подигао из беде. Дао му ново име, нови живот. Канџа. Канџа се сломила као обичан нокат. Сада је он нико и ништа, осуђен на милост и немилост луде жене с тољагом у руци. Луде жене која је почела да му се приближава.
„Склони се од мене!“, повика. „Саборца си оборила, не желим те близу себе, чујеш ли?“
„Желим да ти помогнем да устанеш.“
„Лажеш!“
„Мораш да устанеш што пре. Остали ће убрзо доћи. Морамо да бежимо.“
Наставила је да му прилази полако. Он се уз бол подигао на ноге, али није могао скроз да се усправи. Ухватио је дршку своје катане на леђима.
„Не желиш да ме убијеш“, рече му девојка.
„Зашто си тако сигурна?“
„Прочитала сам твој хаику. Ти си исти као ја, изгубљена душа, без дома, без игде икога. Ћутиш, а? Јесам погодила? Скела за Мизуки није далеко одавде. Пођи са мном на обалу. На Мизукију ћемо наћи брод за Шикоку.“
„О чему то трабуњаш, жено? Ја сам нинџа господара Кагејаме Чоена, омануо на задатку. Мртав сам човек. Не постојим више, разумеш ли?“
„Ти си мене избавио од мог господара. Дозволи ми да те избавим од твог.“
Канџа ју је и даље само гледао.
„Име ми је Хина. Рођена сам на Хоншуу и силом одведена одатле. Већ сам све изгубила осим властитог живота. И њега сам спремна да ризикујем уз тебе јер бирам да ти потпуно верујем. Не може зао човек да напише онакве стихове. Рањиве. Болне. Немоћне.“
Канџа је могао одмах ту да је исправи и каже да та песма нема никакве везе с њим, али није. Пустио је катану, а затим, повукао маску надоле и открио јој лице.
„Ја сам… ја сам Санширо“, рекао је борећи се за дах.
„Пођи са мном на Хоншу, Санширо. Води ме кући. Пожури, доћи ће стража.“
Ухватише са за руке.
Ова прича је настала као изазов између пријатеља у коме је свако од нас требало да напише кратку причу са овим елементима: феудални Јапан, убиство, зелена врата.
