Muškatle

Kad ih od Nikolajevske crkve, tu iznad “Šarana”, uglačana kamena kaldrma povede uzbrdo prema kuli Sibinjanin Janka, gotovo svi prolaznici zastanu pod jednim prozorom. To je jedan sasvim običan prozor – star, ko zna kada ofarban u belo. Boja mu se već dobro ljuštila i otkrivala ispod nje starije, tamnije slojeve. Lim ispred njega bio je dosta nagrizen rđom. Po zidu ispod već su se poznavali crvenkasti tragovi slivanja prilikom jačih kiša, kao da sam prozor plače riđe suze.

Prozor sam po sebi nije bio predmet divljenja prolaznika. To su bile muškatle u saksijama koje su na njemu bile poređane kao za izložbu. Njihovi jarko crveni cvetovi povijali su se i bogato visili preko starog lima. U ovoj prilično strogoj, strmoj i zbijenoj ulici, sa kapijama koje su se nepoverljivo stiskale jedna uz drugu mršteći se na strance, te muškatle su delovale kao eksplozija radosti, kao pravi vatromet usred sivila. Zemunci su znali da je prozor pripadao baba Savki, staroj ženi koja je bila sama na svetu, bez igde ikoga. Bez roda i poroda, jedino društvo joj je bila mačka, koja je tu i tamo znala da se ugura na ugrejan lim među te muškatle, na Savkino veliko negodovanje. Činilo se da je Savka još samo zbog njih ostajala na ovom svetu i da je njena briga o njima bila poslednji posao koji je u životu imala da dovrši.

Zastajali bi ljudi, fotografisali, divili im se dugo, neki pokušavali i pelcer da otkinu, ali Savka je nad njima stražarila danonoćno. Ni komšinice nisu bolje stajale nego obični prolaznici. Zemunom se pronela šala da će ko uspe da od nje dobije ili ukrade pelcer, nositi na sebi kletvu do devetog kolena. Nisu je smatrali za vešticu, već za sebičnu staru ženu koja je previše vremena provela u svom samovanju, pa je skroz izgubila obzir prema drugima.

– Dobro, Savka, ako nećeš da daš pelcer, bar nam reci čime ih to zalivaš da su ti ovako bujne i krupne.

– Onim čega imam najviše – odbrusila bi im Savka, ostavljajući ljudima da rešavaju zagonetku.

Za Savkina života mnogo se ljudi u komšiluku smenilo. Jedni su se udavali i ženili pa odlazili, drugi se tu doseljavali, a neki se upokojili. Savka je bila među malobrojnima koji su čitav život proveli u istoj ulici. Ni njeni parnjaci nisu o njoj znali mnogo više od običnih prolaznika. Možda nekada i jesu, ali vreme je učinilo svoje i izbrisalo davna sećanja.

A sećanja su bila još jedino što je Savku održavalo u životu. Gledala je tamne pege na svojim staračkim šakama. Nekada su bile mlade i sveže, zategnute kože preko tankih kostiju na prstima. Prelazila je njima preko svake bore na svom licu i svaka od njih je pekla kao da dodiruje sam žar. Dok se gledala u malo okrnjeno ogledalo što je visilo ukrivo na ekseru iznad emajliranog umivaonika, primećivala je kako joj se beličasta skrama kao magla navukla na desno oko. Mrenom je zovu. Nekada su oba njena oka bila zelena kao Dunav po kome je njen otac, alas, u zoru isplovljavao na svom malenom čamcu da donese ribu za prodaju i za ručak. Nekada bi i bez novca i bez ručka ostali kada je ulov bio loš. Majka joj je bila pralja – donosila bi veš iz bogatijih zemunskih kuća, prala ga, sušila, peglala i vraćala složen vlasnicima. Savka je pamtila njene ruke ispucale od hladne vode, ceđi i sapuna. Ona joj je još od malih nogu pomagala da veš donosi i odnosi. Tako je i upoznala Antona.

Prizivanje njegovog imena opet joj vrati poznati bol od koga joj srce zadrhta, a oči se razvodniše. Stade da plače tiho, bez glasa, dok su joj se ramena tresla. Stisnula je usne tolikom jačinom da su pobelele. Kapljice iz očiju krenuše istom brzinom – i ovog zdravog i ovog obolelog. U tugi, oba su plakala isto. Rukom posegnu ka limenom lončetu. Bilo je nešto tečnosti pri dnu. Suze su kapljale u njega, a staračke ruke su se tresle trudeći se da svaku uhvati. Da nijedna ne padne van lončeta. Bile su odviše dragocene da bi ih izgubila.

###

Antonov otac je bio austrougarski oficir iz ugledne bečke porodice Kraus. Nije trpeo da mu se protivreči ni u službi, ni u kući. Antonova mati je bila fina, tiha gospođa koja nikada nije propuštala priliku da Savki, prilikom isporuke, krišom u ruke gurne poneku lušu, kolač ili paricu. Kada je bila mala, Savka joj se divila i maštala da će jednog dana biti tako lepa, negovana i prefinjena kao i ona. Gledajući krišom pogrbljena majčina leđa i crvene grube šake, molila se Bogu za to svake noći. Znala je da imaju i sina njenog uzrasta, ali o njemu se uvek samo pričalo. Nikada ga nije zatekla u kući, jer je bio negde daleko na vojnim školama.

Kada je početkom tog juna pozvonila na vrata porodice Kraus, Savka je već bila stasita devojka koja je poprilično odmenjivala istrošenu majku. Raširila se u plećima, grudima i bokovima, usled posla koji je zahtevao veliku fizičku snagu. Dakako, nije to bio ni izbliza posao o kome je sanjala, ali je, pored očevog ribarenja, prehranjivao porodicu kada je majka vremenom posustala. Spustila je dve korpe sa vešom, jednu sa leve, drugu sa desne strane, poravnala rukama suknju i gurnula nazad na mesto kovrdže koje su joj ispale iz marame. Pozvonila je. Isprva niko nije otvarao, a onda se začuše koraci. Drugačiji nego oni koje je dobro poznavala. Ovi su zvučali odlučno, živo, kao da su uvežbavani godinama da zastraše nekoga. Savka je već pretrnula, pognula glavu i skupila ruke preko trbuha, očekujući strogi glas Antonovog oca koji je stalno galamio i grdio služinčad. Verovala je da će i ovaj put, iako nevina, poneti na svojim plećima sav njegov bes što posluga nije na svom mestu.

Kada su se vrata otvorila, Savka je ugledala visokog mladića u besprekorno ispeglanoj uniformi. Njegove tamne oči se raširiše i zagledaše u njene sa radoznalošću. Savka oseti kako obrazi počinju da joj gore, pa se zbuni i još više spusti glavu. Ukraj vrata krajičkom oka spazila je kofere. To mora biti Anton!

– Izvolite? – reče on energičnim glasom, izvijajući usnu u osmejak na levu stranu. Savka se predstavi tiho i reče da je donela veš, dok joj je srce treperilo u grudima kao ptica koja se bori da izleti iz kaveza.

– Uđite – Anton širom otvori vrata.

– Ne smem unutra, gospodine. – promrmlja Savka i dalje pognute glave, osećajući kako je rumenilo obliva još jače.

– Zašto? – začudi se Anton, pa se odmah ujede za jezik. – …Da… Ja… Ne znam gde je služavka… – Stade on da se okreće levo-desno. Savka je posmatrala njegov lik ispod trepavica i glatko izbrijano lice koja je otkrivalo snažnu donju vilicu. Među njima nasta neprijatna tišina. Stajali su jedno naspram drugog ćuteći, pa Anton odjednom odluči da sam posegne za korpama. Njegove mišice koje je pokrivala uniforma zategnuše se. No težina veša ga prevari i on se zanese unapred ka njoj. Glave im se sudariše i Savka instinktivno ispruži ruke. Pod njegovom težinom izgubi ravnotežu i on pade preko nje. Tvrda dugmad njegove uniforme utisnuše joj se u grudi, a lice mu se nađe toliko blizu njenog da je osetila njegov dah na uvetu. Nekoliko trenutaka su nespretno pokušavali da raspletu ruke i noge. Zatim Anton poče da se smeje, žureći da se uspravi i pomogne i njoj da ustane. Savki se usne razvukoše i ubrzo i sama poče da se smeje, prihvativši njegovu ruku. Zatim podiže obe korpe pod miške, gurnu ih kroz vrata unutra pa se lakim korakom okrete i ode niz ulicu ostavljajući Antona ispred vrata zatečenog njenim osmehom i snagom.

###

Do kraja tog juna, njihovi susreti više nisu bili slučajni, mada su se dešavali u strogoj tajnosti. Nije trebalo dugo da varoš počne da priča, a varoške priče su se – to se zna – oduvek ispostavljale istinitim. Antonov otac je bio van sebe od besa, majka uplašeno ćutala u mračnom kutku salona, a Anton je stajao u stavu mirno nasred sobe. Brada mu je bila isturena unapred, usta stisnuta, a pogled ukočen i uperen u oca.

– Jedan vojnik mora da ima disciplinu! Ne sme da poklekne ni pred čim, a kamoli pred jednom ženom! Da je bar žena – nije ni to! Ćerka jedne pralje! – otac iskrivi lice sa beskrajnim gađenjem. Salve uvreda izletale su iz očevih usta i svaka je Antona pogađala kao meci posred grudi. No, nije to ničime odavao. Srce mu je tuklo kao ludo, ali se borio da održi samokontrolu. Znao je da ovde nema prostora za pravdanje, molbe ili izvinjenja.

– Dozvolite da… – poče Anton.

– Ne dozvoljavam! Ne dozvoljavam ništa! – očev glas je grmeo po prostoriji kao topovska paljba. Posegnuo je rukom ka papirima na stolu, preturao ih kao da nešto traži, pa ih sve jednim pokretom gurnuo sa stola. Hartije se razleteše oko njega kao jato preplašenih ptica. Majka u dnu sobe skoči sa stolice i brzo mu priđe. Kleknu kraj stola počevši da ih prikuplja i slaže brzo na jednu gomilu. Besnim pokretima otac je otvorio jednu fioku, pa je zalupio, zatim drugu. Najzad u njoj nađe ono što je tražio. Uze dokument pa se unese Antonu u lice toliko blizu da je ovaj mogao da oseti duvan i šnaps u njegovom dahu.

– Svet se sprema za rat, a ti bi da zadižeš ženske suknje! – procedio je otac kroz zube. Anton je ćutao i gledao pravo. Otac spusti glavu, kao da se na trenutak ugasio. Zatim je ponovo podiže, a licem mu prođe grč koji je Anton video prvi put u životu. Zagleda se sinu u zenice, gurnuvši mu pod nos papir u ruci koja se tresla. – Sutra objavljujemo rat Srbiji. Moj puk je već dobio naređenje. Polazimo čim stigne zapovest. Ideš sa mnom!

Majka ispusti tihi krik i gomilu papira koju je vraćala na radni sto. Oni se opet razleteše po podu, a ona skoči na muža grabeći ga obema rukama za revere:

– Nemoj! Nemoj, molim te! Ne njega!

Otac je pogleda sa prezrenjem, a zatim je odgurnu tako da je pala na pod sa treskom. Anton skoči i prihvati je, besno gledajući u oca.

– Bolje tamo da pucaš u neprijatelja pravim metkovima nego ovde, među noge svakakvih devojčura! – S tim rečima odmaršira iz sobe ostavljajući Antona i majku na podu, među gomilom papira.

###

Na ulazu u lagum rasla je muškatla, crvena kao krv. Ona je bila tajni jezik mladih – ako je preko nje bila spuštena bela traka, to bi bio znak da Anton čeka Savku unutra. On bi uvek dolazio prvi.

Duboko unutra, lica uronjenog u Antonove grudi, Savka je natapala suzama njegovu košulju koju je toliko puta do tada oprala i pažljivo ispeglala. Lagum koji je pamtio mnoge dodire, uzdahe i milovanja, sada je odjekivao od njenih jecaja, upijajući u svoje zidove njenu neizmernu bol i očaj. Anton ju je samo čvrsto obuhvatio rukama, stegnuo tako da su joj kosti pucale i zagrizao svoje usne do krvi. Njegov puknuti glas je u ovim hodnicima zvučao još turobnije:

– Ne vredi, Savka, već je udesio da me rasporede kod njega. – Savka se naglo odgurnu rukama o njegove grudi i pogleda ga ljutito:

– Pa pobegni, pobegnimo zajedno!

– Ne razumeš, Savka! To je vojska! Za to je kazna najstroža!

– Pa šta! Molim te, Antone, preklinjem te! Otići ćemo negde gde nas niko ne zna. – Sklopila je svoje šake ispred njegovog lica, tresući se od plača. On položi svoju ruku na njih pa ih lagano spusti, odmahujući glavom beznadežno.

– Ne mogu. Vratiću se, Savka, obećavam ti. A ti ćeš me čekati!

Povede je za ruku ka izlazu, a ona pođe tupo i beživotno. Kada ih sunce ponovo obasja nakon tame i teškog mirisa memle u tami pod zemljom, Savki se učini da joj Bog daje nadu. Njeno ojađeno srce poskoči za tren. Anton poče da pretura po džepovima, pa izvadi vojnički nožić, skloni iz muškatle belu traku pa odseče grančicu sa cvetom i pruži ga Savki.

– Posadi ga i čuvaj da nam srca budu blizu. – pomilova je po crnoj kosi i zagleda se u njene suzne oči. Savka mu približi usne, ali on položi svoj kažiprst na njih,pa je blago pritisnu unazad:

– Ne dam ti poslednji poljubac, jer neće biti poslednjeg. Vratiću se. – Iskrivi levu stranu usana u osmeh svojstven samo njemu, osmeh koji je toliko volela. Da je kojim slučajem imala fotoaparat, slikala bi ga i čuvala tu fotografiju kao najveće blago, jer nije imala ništa drugo od njega. Osim ovog cveta. Gurnu ga u nedra, obrisa suze, proviri oprezno na ulicu i uverivši se da nema nikoga, spusti se ka kući sporim nesigurnim korakom. U sobi se sakrila iza zavese, prateći kada će on proći, da bi ga još jednom videla, makar i s leđa. Trajalo je duže nego inače. Ono što Savka nije znala jeste da je Antonu trebalo čitavih pola časa da se dovede u red nakon što je u grčevitom plaču pustio da sve izađe iz njega. Savka se već zabrinu, kada najednom ugleda to dobro poznato lice ozbiljnog izraza kako se odlučnim vojničkim korakom spušta niz kaldrmu. I samo za tren okrenuo je glavu ka njenom prozoru, nasmešio se i požurio kući.

###

Rat u Zemun nije stigao sa prvim mrtvim vojnikom, već sa zveckanjem stakala na prozorima. One noći kada su preko Dunava grunuli topovi, Savka je sedela na podu, skupljena, čvrsto stežući saksiju sa muškatlom. Beograd je goreo sa druge strane, a tanka biljka podrhtavala pri svakom udaru, još nejaka u zemlji u koju je posađena. Sa ulice su dopirali trčeći koraci. Ljudi su žurili ka lagumima. Neko je udarao na kapiju i vikao da ugase svetlo. Majka je sedela na krevetu plačući i držeći ikonu svetog Nikole u krilu, a otac zurio u jednu tačku iznad njene glave.

Vesti sa fronta su stizale sa svih strana, a Savka se na sve načine dovijala da sazna bilo šta o Antonu. Još otkako je njihova veza otkrivena, njihove usluge su postale su nepoželjne u kući Kraus. Rat je besneo i bojio Zemun u sve sivlje tonove. Pijaca je svakim danom bila sve oskudnija. Prvo je nestalo kafe, pa šećera. Zatim su i tezge opustele. Robe i posla je bilo sve manje, a glasina sve više. Savka bi tu saznavala vesti o ratu, ali ništa od toga nije bilo pouzdano. Srce bi drhtalo pri svakom pomenu poginulih i ranjenih. Vraćala bi se kući se sve praznijom korpom, a srcem sve punijim očaja i straha za Antona. Otac je sa reke češće donosio prazne mreže, kao da je i Dunav osiromašio zajedno sa Zemunom. Samo pranje veša nije bilo dovoljno da bi hleb svakog dana bio na stolu.

Jedino je muškatla napredovala i Savka bi je redovno okretala ka suncu, brižljivo je čuvajući od promaje. Prvi cvet je otkrila stidljivo, kao da želi samo Savki da ga pokaže. Ona ju je pazila i brojala svaki novi listić koji bi se pojavio, moleći Boga u sebi da je to svaki novi dan koji je Anton preživeo. Nije nikada dobila nijedno pismo od njega i to ju je kidalo iznutra. Poštar je postao čovek koga se svi plaše jer nisu znali kakve vesti donosi. Kada bi naišao, svi bi se ušeprtljali i pravili se da su zauzeti nekim poslovima, dok su sa strepnjom slušali hoće li pozvati njihovo ime. Jedne prilike ga je zaustavila krišom na izlazu iz dvorišta i prošaputala mu očajnički, brzo, da je ne čuje niko sem njega:

– Molim vas, stižu li pisma gospođi Kraus? – Poštar je pogleda iskosa, najpre sa ćuđenjem, a onda sa šeretskim osmehom.

– A šta se to tebe tiče? – U pogledu je videla da i on zna.

– Molim vas, samo mi kažite stižu li. Ništa više! – Sklopila je ruke u molbi.

Čovek uzdahnu, pa okrećući se levo-desno, približi usta njenom uvetu i brzo reče:

– Retko. Iz Galicije. Živ je – Zatim se uhvati za kvaku od kapije, brzo izađe na ulicu i povika dalje:

– Vasić!

Savki se u tom trenu odvali stena sa srca. Zatetura se unazad, pa se nasloni leđima na zid od okrunjene cigle, pritiskajući obema šakama srce da ne iskoči iz grudi. On je živ! Ovo su prve vesti koje je čula o njemu! Toplina joj se razli po celom telu, a obrazi zažariše. Uletela je u kuću pevušeći i prišla prozoru. Muškatla je bila već lepo razbokorena, tako da je Savka posadila pelcere u još tri saksije. Poređala ih je jednu do druge i gledajući, zamišljala četvoro za stolom. Njena izmaštana porodica. Sve su napredovale podjednako lepo. Sunčev zrak padao je iskosa na koralno crvene cvetove, deleći sa Savkom radost zbog vesti o Antonu. Činilo se da cela soba plamti u njenoj boji. Savka ih je nežno dotakla prstima, šapućući:

– Živ je! Živ! Vratiće se!

Suze su klizile niz njene obraze. Poneka kap bi pala na listove. Oni bi tada zatreperili, a Savka ih iznova brojala umesto dana i radovala se budućnosti.

###

Rat je trajao toliko dugo da su već svi zaboravili kako je Zemun izgledao pre njega. Osećao se u razvodnjenim čorbama, zatvorenim radnjama, hlebu koji se sekao na tanje kriške i mirisu cikorije umesto jutarnje kafe. Uskoro su zemunskim ulicama tumarale samo žene, starci, musava deca i mršavi vojnici u pohabanim i zakrpljenim uniformama. Za njima se više niko nije okretao. Nestali su mladi muški glasovi, smeh iz kafana i pesma sa reke. Govorilo se da je kraj rata blizu, ali Zemunci su se tih priča već odavno naslušali, pa nisu bili ni skloni da im poveruju. Na pijaci se odavno nije kupovalo ono što se želi, nego ono što se zatekne. Za maramu se dobijao komad sapuna, za burmu pak komad slanine. Ljudi su zastajali na ulicama, osluškivali crkvena zvona i gledali preko Dunava, kao da očekuju da će se odatle volšebno pojaviti neko i reći da je rat gotov.

Kuća Krausovih bila je u tužnom stanju. Roletne su bile navučene, mesing na kapiji je potamneo, a dim iz dimnjaka se dizao vrlo retko. Od posluge više nije ostao niko. Savka bi ipak krišom pratila kada bi se poštar zaustavio na njihovoj kapiji i pružio uvenuloj Antonovoj majci poštu. Pri grozničavom listanju koverata, ona bi samo brzo pogledala ka Savki koja se krila iza ćoška, nasmešila joj se slabo i brzo nestala u kući.

A onda, jednog jutra pred sam kraj rata, poštar se pred kapijom zaustavio samo sa jednom kovertom. Koliko je Savka mogla da vidi vireći iza ćoška, ova je bila drugačija, veća i čudne boje. Sa te razdaljine nije mogla videti da u uglu ima službeni vojni pečat, i kada ga je Antonova majka otvorila na samoj kapiji, Savka se napregnu da bolje vidi njeno lice. Njegova majka kriknu, a ruke joj klonuše uz telo. Nasloni se leđima na zid da ne bi pala, a papiri se razleteše pod njenim nogama. Poštar ih brzo sakupi, pa ih pognute glave pruži u njoj ruku, skidajuči pritom kapu. Savka zapuši usta rukama da ne bi kriknula. Po prvi put Antonova majka nije skrenula pogled ka njoj, samo se zatetura u ulaz i zalupi vrata za sobom. Savki se kolena oduzeše i ona pade na kaldrmu kao pokošena. Dve žene pritrčaše, no ona odbi pomoć dok je ustajala pridržavajući se za zid. Kolena su je opet slušala. Sa Nikolajevske crkve udariše zvona i to je trgnu.

Anton Kraus vodio se kao nestao u borbi. Njegova sudbina bila je nepoznata. Te reči je čula odjurivši na pijacu i sakrivši se drhteći među tezgama. Prenosile su ih žene koje su šaputale među sobom, kao da bi izgovaranje naglas moglo prizvati još veće zlo. Savki je svaka reč padala na srce kao kamen. Savka ih nije prihvatala. Nestao nije isto što i poginuo. Nestao čovek još uvek negde hoda, diše i traži put kući. Izgubio se i samo ga treba sačekati.

Tih poslednjih dana, kada se miris slobode već uveliko osećao u vazduhu, vratio se stari Kraus. Sam. Polomljen. Savka ga isprva nije prepoznala. Uniforma na njemu visila je kao da je bila tuđa, kosa mu je skroz pobelela, a korak više nije imao onu silinu od koje je nekada kuća podrhtavala. Išao je oslanjajući se na štap. Nekoliko dana kasnije, pred njihovom kućom zaustavila su se kola. Iznošeni su sanduci, komadi nameštaja i koferi. Govorilo se da su prodali kuću i da odlaze u Beč, starom Krausovom rodu. Najzad izađoše i njih dvoje. On prvi, a ona iza njega. I dok mu je vozač pomagao da se popne u sedište, Antonova majka nakratko zamače iza ćoška i zamalo se sudari sa Savkom. Brzo joj u ruku gurnu kolač, kao nekada davno, pomilova je po obrazu i reče joj očiju punih suza:

– Ako se vrati, tebe će tražiti! – Pa brzo nestade penjući se u kola do svog muža. Pričalo se po Zemunu da nisu mogli podneti da ostanu u kući gde ih je sve podsećalo na Antona. Savka je te dane provela u nekoj odlučnosti, iz koje je skoro izbijala radost. Gledala je svoje muškatle, brojala im nove listove i šaputala im:

– Čekaćemo ga!

###

Savkin otac je umro sledeće jeseni. Kao i svako jutro do tada, u zoru je zakoračio u čamac, a zatim osetio u grudima oštar bol. Našli su ga kasnije u čamcu, ali je bilo prekasno. Dunav mu je bio ceo život, pa ga je uzeo sebi i u smrti. Majka je odlučila da otputuje za njim nepunu godinu posle, slomljena od života, rata i nemaštine koja je usledila. Savka je ostala sama na svetu, sa svojim muškatlama. Godine su prolazile, a one su cvetale i bujale, lepše nego ikada. Glasine su dolazile i prolazile, ali nijedna nije bila pouzdana. Savka se za svaku hvatala kao za slamku. Tako je dočekala i duboku starost. Sve se promenilo – ulice, ljudi, naravi, a njen prozor je ostao isti već toliko godina. Plakala je Savka često, ali ne zbog samoće. Iako već u poznim godinama, njena ljubav je i dalje bila neizmerna. Već se sa velikom mukom sećala Antonovih crta lica, glasa i osmeha na levoj strani usana jer nije imala nijednu njegovu fotografiju. No, njene suze su i dalje padale kao kiša. Zahvaljujući njima muškatle su bile žive i bujne. Dok god je bilo tako, znala je da mora da ga čeka, da je Anton živ, negde tamo, u dalekom svetu. Možda je bio povređen, pa izgubio pamćenje, možda nije mogao da se seti gde treba da se vrati. Čak i kada je čula da je zvanično proglašen mrtvim, odbila je da poveruje u to. Do samog kraja Savkinog života su njene drhtave staračke ruke grabile ono lonče čim bi osetila da nailazi bujica suza. Mačka bi se sklonila, kao da je osećala da joj samoj za taj ritual treba samoća.

Jednog sunčanog jutra, Savkin prozor do ulice se po prvi put nije otvorio. Niko možda tome ne bi ni pridao pažnju da komšije nisu videle prolaznike kako malo-pomalo kidaju pelcere sa Savkinih muškatli. Ubrzo, ulicom je prolazila armija ljudi sa crvenim cvetovima u rukama, šaleći se da je posle toliko vremena starica popustila i odlučila da svoje cveće konačno podeli sa svetom.

Kada su komšije pokucale na njena vrata, čuli su samo njenu mačku kako se oglašava. Dogovoriše se da provale vrata. Pozvali su pozornika i pustili njega da prvi uđe. Mačka je izletela napolje žaleći se na sav glas. U nos ih udari miris memle pomešan sa mirisom starosti. Kada su zakoračili u Savkinu sobu, našli su je na stolici sa lončetom u rukama. Činilo se da je zadremala, ali prvi pozornikov dodir po njenoj ruci i njegov izraz lica uverili su ih u suprotno. Savka je napustila ovaj svet, do zadnjeg momenta grčevito u ruci stežući limeno lonče. Isprva su mislili da je popila otrov, ali se ispostavilo da je pri dnu lončeta bila samo obična slana voda. Najzad, proglasiše smrt prirodnom, od starosti, ali je tajna limenog lončeta i slane vode u njemu ostala zauvek da se prepričava generacijama. I danas je možda poneki starosedelac pamti, ali jedno je sigurno – zemunski prozori su nakon toga počeli da se kite crvenim muškatlama koje su poticale iz Savkinih saksija. Cvetale jesu, ali‚ nikada nikom nije pošlo za rukom da budu tako bujne i raskošne kao Savkine.