Реци јој песниче, реци јој песниче

Реци јој песниче, реци јој песниче

Била је то још једна бесана ноћ, натопљена немиром, препуна тешких мисли, неке горчине и тензије. Готово да се та напетост могла опипати и ножем сећи. Чак је и ваздух био некако гробљански хладан. У костима се усељавала језа. Сваки дах, оштро као жилет парао је плућа. Са свећом у руци, бесани песник, нервозно бауљао је дугачким ходницима своје куће. У нади да ће му нешто скренути мисли и заокупити ум.

Кад изненада заклепеташе дрвена крила прозора, дуну неки вихор, заплесаше тешке прашњаве завесе и пламен од свеће утихну. Песник се ваљано уплаши, оста нем и закопа се у месту. Као да га је поглед медузе у тренутку скаменио. Зазвеча тишина, могао је чути откуцаје свог срца, у петама оно је лудачки лупало. Само је млада месечина прожимала простор, бојећи га у сребрнасте тонове. Крајичком свог ока на крају тог дугог и мрачног ходника, песник, запази једну силуету. Сабран, некако скупивши снагу и натеравши своје камене ноге да се покрену, радознало али бојажљиво упути се ка тој чудној појави. А тамо призор васколики. На великом црном трону, од лешева угљенисаних нада, под сатенским плаштом, сатканим од ноћи, седела је нека чудна фигура. Када је боље погледао ту чудну појаву и на дохват руке пришао, видео је нешто  што би и најбољи сликари, тешком муком могли дочарати.

Била је то фигура једног предивног наочитог младића у пуном напону снаге. Анђеоске лепоте и ореолског сјаја. Исклесаних црта лица, зуба белих попут најдрагоценијих бисера, бујних густих обрва, дуге златне косе попут свиле меке, са два црна врана гаврана која су му красила рамена. Био је то младић сетних очију препуних бола, очију које су волеле и изгубиле. Очи у којима је буктао пламен презира, као да је он већ унапред нешто знао… Јер очи, чак ни он није могао сакрити..

“„ Добро вече песниче. Опет ти, опет не спаваш, опет си писао оне своје песме, уместо да их наглас говориш. Опет само жврљаш по тој хартији, и молиш се чуду. Па докле више песниче, мајка му стара. Већ си Богу и Ђаволу досадио.. Још једна ноћ, још једно кукавичко скривање иза мастила. А? Опет само ти проклети стихови. Нема теби спаса песниче мени се чини, ха ха ха ..” Рече Он. Глас му је био храпав и суров, помало подругљив али ипак с неком дозом жаљења и разумевања.

Песник задрхта: „Нисам, ма ко си ти да ми судиш? Не разумеш ти ништа…“

„Ох, наравно да јеси, о вични песниче.“ Настави он уз цинични осмех.

 „Па то је тако типично од тебе, готово да више ни за жаљење није. Груди ти горе од љубавног пламена и њен ти се лик у срцу оцртава. Видим ти душу песниче, њу не можеш сакрити. Видим како твоја душа за њом вапи. И видим те твоје очи, те очи, које само њен поглед траже.. “

Младић, заћута на секунд, па затим муњевито настави:

„А ти, кукавни сине, шта ти радиш… Теби је лакше да ћутиш и све то претачеш у та твоја мртва слова на проклетој хартији.. Па шта ти мислиш о луда главо. Да ће јој слова сама шапнути? Да ће јој у снове она неким чудом доћи? Да ће она читати између редова? Еее па грдно се ти вараш мој песниче. Њено срце освојиће неко други, наставиш ли тако… Не буди тако наиван. Љубав и живот не чекају. Остаћеш сам! А сад кад сам ту песниче, кад си ме из ватре Ада призвао, пажљиво, веома пажљиво слушај ове моје речи и памти. Урежи их у своју срж!… Једино овај савет Ђаво даје џабе! ” Прозбори он громогласно те засеваше муње и пукну громови!

„Нечастиви, Сатана, Луцифер, Мефистофелес лично, готово куцнуо је мој час“. Помислио је песник.

„Слушам“. Дрхтавим гласом уплашено рече песник, те добро начули своје уши.

Ђаво се насмеја, кратко, оштро, али опет у том смеху није било злобе, већ неке топлине пуне саосећања и кајања..

„Не разумем? Мислиш да си од мене паметнији, да мене можеш тако слатко варати и лагати? Мене, Нечастивог, мене из Раја прогнаног.. Мене? Па ја сам песниче, живео сувише, сувише дуго, толико дуго да мојим венама сада суви пустињски песак тече. Волео сам и изгубио ствари које ти ни у најлуђим сновима не можеш замислити.“ Изгубио сам њу, песниче!

Тужно зајеца, па настави: „Лепшу од свих Божијих анђела. Њу тако обичну. Њу која је смело корачала ту под небеским сводом. Њу љубав, веру и наду у људском облику. Јер сам и ја сувише дуго, дуго чекао. Опекао сам се песниче, тако сам се опекао. А једино је она, видела доброту у мени, видела је кроз ову моју изопачену појаву, кроз све моје ожиљке, видела да сам и ја само још једно уплашено напуштено дете. Видела је моје право Ја песниче… А не бунтовног палог сина“…

„Како сам могао да спалим Рај, кад она никада није ни била моја?“  Горко у себи изусти он..

Испред песника, сада је стајала потпуно друга фигура ни налик оном прелепом младићу. Више није носио маску, маскарада је престала. Стајао је ту сасвим наг у својој рањивости. Лице и кожа су му били црвени и плихтави. Прекривени ожиљцима дубоких попут корита река, живим гнојним крастама које мучнину и гађење изазивају. Његова уста, испуцала и крвава, развукла су се у кисео осмех… Рогата звер сломљених крила..

„Па ја нисам знао“, промрмљао је песник, сада по први пут куражно и без страха.

„Знаш шта је најгоре, јадниче! То што мислиш да јебено има времена. Да у твом ћутању лежи нека твоја сигурност, да ћеш сачувати и постићи нешто ако не ризикујеш. Е мој песниче, без наде и страха нема победа, добро запамти то! И да те још нешто пита твој Нечастиви, шта ти остаје ако ћутиш? Ништа! Остаје само проклета тишина. А тишина, мој добри песниче сама по себи је пакао! „Веруј Ђаволу на реч, само ми је она остала!“ Бесно изусти он…

Песник потврдно климну главом. У дубини душе, знао је да је Ђаво у праву.

„Реци јој!“ Ђаво се продера.

Песник уздрхта: „А ако ме одбије?“

Ђаво слегну раменима: „Па јебига, бар ћеш истину сазнати. Макар то били и горки плодови али бар ћеш моћи сутра погледати свој одраз и рећи себи да си покушао“.

„А ако не кажеш ништа… ох, драги песниче мој, видећемо се ми опет и да ли знаш шта ћу ти тада рећи?“

Ђаво се насмејао, овај пут тихо, готово пријатељски: „Рећи ћу ти: Рекох ти.“

Круг ватре затрепери, мирис гарежи и сумпора заголица нос, дим испуни ходник, а ходник убрзо нестаде. Песник се тргну – био је у својој соби, папир и перо пред њим. А на папиру великим словима писало је:  Реци јој песниче, реци јој песниче!