Аранђел на кућном прагу!!!
Касна јесен се те године спустила над Радованово село и кућу ,тише него иначе. Магла је свако јутро лежала по њивама као старо ћебе преко уморне земље, а ветар је носио последње пожутеле листове низ сокаке, шуштајући тромо. Ближи се Аранђеловдан.
У кући деда Радована данима се осећао онај сладки мирис славског колача, печења и зноја вредних руку. Синови су довлачили дрва, снахе су се врзмале око смедеревца , а унуци су трчкарали и крали корице хлеба док нико не гледа. Кућа пуна, хвала Богу, живела je пуним плућима. Само је Радованово срце чудно дрхтало, мада то никоме не би признао ни под милим богом.
Био је он домаћин увек на гласу. Стекао је земљу сопственим жуљевима, подигао кућу да се далеко види, одшколовао децу да не пате као он. Али, како су године пролазиле, а имање расло, нешто се у њему стегло. Није био зао човек – далеко од тога. Није терао људе из беса, него из навике. Постао је тврд, затворен у свој свет, убеђен да је свећа коју сам држи једина истина и да је свако сам кројио капу на овом божјем свету.
Тога јутра, док су се гости скупљали, а дим куљао из оног истог смедеревца, на капији се појавио човек. Мршав, испијен, огрнут старим прокислим капутом, ослоњен на криви штап. Лице му се једва видело од седе браде и ветра.
Домаћине, да ли имаш хлеба и мало воде, уморан сам – рече тихо, више за себе него за Радована који је стајао близу прага.
Радован га је одмерио хладно, оним тешким погледом домаћина који зна колико је зноја уложено у сваки динар.
Данас ми je слава. Пуна ми је кућа, немам времена за скитнице. Продужи– одбрусио је, више механички него из срца.
Старац га је само погледао. Није се наљутио нити подигао глас. Климнуо је главом, готово нечујно:
Добро, домаћине. Нека ти је срећна слава.
Окренуо се и полако пошао назад низ прашњави пут. Нико од гостију то није приметио, али Радованова најмлађа унука Милица стајала је на прозору и испратила незнанца погледом. У њеним дечјим очима било је више туге и чудног страха него у свим књигама које је икада претурила преко руку.
Слава је протекла по реду. Наздрављало се, певало, ломилo уз дим тамјана. Али Радовану онај просјак није излазио из главе. Нешто га је пецкало изнутра, као трун у оку који не можеш да извадиш ни сузама ни руком.
Предвече, кад су се гости разишли, а посуђе остало да чека јутро, кренуо је до штале да обиђе стоку. На изласку из дворишта бацио је поглед на блато код капије. Угледао je трагове. Jедни су водили од пута ка кући. А онда – стали су. И ту су се губили. Не постепено, не да су се стопили са осталим стопама, већ – нестали. Као да је човек у том трену полетео или пропао у земљу.
Радована прође хладан страх и језа уз кичму, она иста хладноћа коју је осетио кад му је мајка умирала. Сетио се њених речи, изговорених тихо уз ватру:
„Сине, никада не затварај врата сиромаху на Аранђеловдан. Никад се не зна чије лице Бог изабере да те искуша.“
Те ноћи није око склопио. Лежао је у мраку, слушајући како ветар удара о капке, преврћући се по сопственој души. Није њега прогањао тај просјак са штапом, већ његова сопствена тврдоћа. Човек обично мисли да греши само кад уради велико зло, а истина је другачија – најчешће грешимо онда када пропустимо да урадимо добро, када нам рука остане у џепу, а срце под кључем.
Сутрадан је устао пре петлова. Без речи жени и синовима, натоварио је пуна кола хлеба, брашна, масти и сувих дрва, па кренуо сам кроз село. Обилазио је оне за које нико није питао: стару баку чији кров прокишњава, мало га поправи; болесног човека што годинама гледа у таваницу њега помилова; децу у трошној кући. Није држалo говоре. Само je истоварао,тапшао их по рамену и одлазио.
И тек тада, гледајући како се неком старом човеку цакле очи од суза док држи хлеб, Радован је осетио оно што је годинама тражио по њивама и амбарима – не радост што има, већ онај тихи, смирујући мир у грудима што уме да дели.
Од тога дана прошле су многе године, а у кући је уведен обичај. Сваког Аранђеловдана, поред богате трпезе, на челу стола увек стоји празна столица. Чиста тањирача, чаша воде и парче хлеба.
Нико више не пита зашто. Деца су навикла, а унуци ћутке пролазе поред ње. Стари Радован је пред крај свог века често говорио унуцима, загледан у даљину:
Ако вам икада на вратима покуца незнанац, немојте га питати ти како je.питајте га само дали је гладан. Питајте те:Дали му нешто можете дати, помоћи!
Јер, права несрећа је када човек у сопственој охолости престане да препознаје човека у човеку. Онога дана када затворимо врата немоћном, затворили смо их пред сопственом душом. А када отворимо срце ономе који нема ништа, тада се отварају врата неба.
Срећна слава, домаћине!
Далибор
0 Komentara



