Jednog lepog jesenjeg dana, dok je dremao ispod pečurke, osećajući prijatne tople sunčeve zrake na svom telu, pužić Miša je maštao o listu deteline koji je u tim momentima poželeo da okusi.
Iznenada, neobična vrelina oprlji njegovo telo i on se prenu iz sanjarenja. Kada je otvorio oči nije mogao da poveruje. Njegova kućica je nestala. Uplašeno je kriknuo: „Upomoć! Ukrali su moju kuću! Pomozite mi!“
Za tili čas se stvorila mala grupa uplašenih životinja, koja je zbunjeno buljila u Mišu. Ostao je bez kućice i postao puž golać. Osećaj nelagodnosti obuzeo je pužića. Iznenada je ležao go golcijat među mnoštvom iznenađenih pridošlica.
Briznuo je u plač. Odjek je probudio i ostale, još snene životinje. Svi redom dotrčaše i zabrinuto stadoše da razmišljaju kako da pomognu ovom nesrećniku.
Prva je Miši prišla veverica Verica i pokrila ga listom ne bi li ga zaštitila od srama. Miša je prestao da plače i jecajući se zahvalio prijateljici. „Hvala ti Vero, sada mi je mnogo bolje.“
Ostale životinje su sele u krug oko malog Miše i ćutke posmatrale prizor. Prvi je istupio zečić Slavko rekavši: „Mišo, mogao bi da prespavaš kod mene. U onom žbuniću (pokazavši šapicom u pravcu gde se nalazila njegova kuća) je prijatno i noću. Možemo čak da gledamo zvezde kroz njega. Bilo bi mi drago da imam društvo. Predugo sam sam.“
Miša je shvatio da bi bilo dobro da prihvati predlog jer ništa drugo mu ne preostaje. Njegove kuće nema.
„Sutra ćemo detaljnije pretražiti šumu“ – izjavio je ježić Mirko. „Sigurno je lopov ostavio kuću, videvši da mu ne odgovara. Pa to je kuća za puževe, pobogu! Ko bi mogao sa takvim stvarima da se šali?“ – ljutitio je završio monolog. Lija Vesna je lukavo izjavila: „Možda neko kome si se zamerio Mišo? Možda neki suparnik? Razmisli. Pre neki dan si se putukao sa Pajom oko Milice. Kako bi ti mogao najviše napakostiti, ako ne na taj način da te ostavi bez ičega? Sada će se Milica lakše odlučiti. Ja sumnjam na Paju….“
„A možda ju je neki lovac ukrao? Ljudi često skupljaju puževe kućice, pogotovo njihovi mladunci“ – razdraženo je izjavila vučica Senka.
„Nikada još nisam čuo da je neko od nas puževa sa kućicom ostao bez nje. Kako li je to samo moglo da mi se desi… Sramota. Izdao sam pužiji rod. Stidim se“ – ponovo je zaplakao Miša.
Utom mu je prišla srna Snežana i nežno ga pomilovala izjavljujući: „ Svakom je to moglo a se desi. Nisi ni svestan koliko puta sam izgubila kuću.“
„I ja, i ja, i ja……“ – povikale su životinje jedna za drugom.
„Samo puževi svoje kuće nose sa sobom i uvek se u njih mogu vratiti za par sekundi. Mi ostali, često bivamo isterani, iseljeni i primorani da menjamo stanište jer trenutni topli dom uzurpiraju drugi“ – rekla je Snežana setnim glasom.
„Navići ćes se vremenom“ – veselo je izjavio vuk Milutin. „Beskućnici žive mnogo interesantnijim životom. Izazovi su tu. Nikada nam nije dosadno“ – nastavio je ponosno.
„Polako Milutine“ – prekinula ga je vučića Senka. „Možda će Miša pronaći svoju kuću. Nije još uvek sve izgubljeno. Sutra ćemo svi krenuti u potragu. Neka večeras prespava kod Slavka. Uskoro će noć. Ceo dan smo potrošili na priču.“
Noć je pala i Mesec zasjao na nebu. Životinje su se odavno razišle, svaka na svoju stranu. Miša je ležao u zekinom žbunu i posmatrao zvezde. Osećao se izgubljenim. Ceo život mu se promenio za jedan dan. Nije voleo promene. Plašile su ga. Tako razmišljajući, zaspao je.
Čim je jutro svanulo, dotrčala je Verica, cičeći na sav glas: „Pronašli smo Mišinu kuću. Smrvljena je. Zgažena! Nepopravljiva šteta je učinjena!“
„Polako“ – rekao je Slavko. „Još veću štetu ćeš napraviti. Miša i ovako nije pri sebi od prvog šoka. Moramo mu to saopštiti na bolji način. Pozovi sve životinje. Sastanak je za pola sata ispred vučje jazbine. Pitaćemo Milutina za savet. On je ipak najstariji i najsamostalniji od svih nas. A i mudar je. Vuk je to. Oni su uzvišeniji od nas. Mogu da budu sami i to ih ne plaši. Potpuno su slobodni. Nekada im zavidim jer tada uvidim koliko sam slab“ – zapao je Slavko u razmišljanje.
„U redu“ – ciknula je Verica. „Krećem!“
Zboru su se pridružile sve životinje. Još samo je nedostajao domaćin, odnosno pužić Miša. Niko nije mogao da ga pronađe.
„Šta mu se dogodilo sada?“ – pitao je Milutin. „Sačekaćemo još malo. Ako se ne pojavi, razićićemo se i krenuti u poteru za njim.
Prošlo je dosta vremena a od Miše ni traga ni glasa.
Pužić je krenuo u nekom pravcu ne znajući ni sam u kom. Znao je da je njegova kuća zauvek izgubljena i bilo mu je svejedno ako i njega pregazi neki čovek ili pak njegovo mladunče. Izgubio je želju da se bori. Hteo je da nestane zauvek. Međutim, iznenada je počela kiša, praćena grmljavinom i munjama. Životinje su se uplašile i razletele su se na sve strane, tražeći sklonište. Nastala je opšta gungula. Nije se video ni prst pred okom. Oluja je nastupila, a vetar podigao lišće i prašinu naokolo. Miša se veoma uplašio i ukipio u mestu. Zažmurio je i čekao da sve prođe. Nije smeo da se pomeri od straha. Munje su sevale, gromovi udarali naokolo, drveće se njihalo a poneko je i palo, zahvaćeno jakim vetrom. Vetar je nosio gnezda, jaja iz njih su ispadala, dok su uzrujane ptice unezvereno pokušavale da sačuvaju svoje mladunce. Grane sa drveća su se njihale a poneka bi pukla i stropoštala se na zemlju. Veverice su mahnito kupile lešnike i zatvarale se u svoje jazbine. Ježić Mirko se sklupčao i primirio. Ne videvši da je Mirko zatrpan lišćem, Miša se naslonio na njega i osetivši ubod igala na goloj koži, skočio u vis jauknuvši: „Jaoooooo, gotovo je, udario me je grom. Ovo je kraj!“
Mirko je privirio i video Mišu, koji je sa grimasom bola na usnama ipak bio donekle srećan jer je mislio da je gotovo i da više neće morati da se muči i živi bez kućice. Mirko se samo nasmejao i počeo je da njuškicom golica puža među rogove. Miša je otvorio oči i začuđeno pogledao Mirka i upitao: „Zar je i tebe pogodio grom? Zajedno smo na nebu. Odlično, neko poznat je samnom!“
Jež je počeo da se valja od smeha i pokupio svo okolno lišće svojim bodljama. „Ti si jedan stvarno čudan lik, Mišo. Dok si imao kućicu, živeo si u udobnosti i sigurnosti. Život nije imao nepredviđenih situacija. A sada, kada si bez nje, misliš da ne postoji ništa između udobnosti i smrti. E pa, moraću da te razočaram. Sve to između je ono što se zove život, a sada je došao trenutak da to iskustvo doživiš, da učiš i rasteš, da shvatiš da nije sve crno ni sve belo, već protkano milionima duginih boja u crno beloj verziji, da ne kažem milionima sivih nijansi. Svi mi smo po nekoliko puta u životu, neko više a neko manje, izgubili svoju kuću, ali ono što ostaje smo mi bez te kuće. To nam niko ne može oduzeti ako ne odlučimo toga da se odreknemo.
Miša je otvorenih usta slušao mudru Mirkovu priču i postideo se svoje slabosti. To nije niko mogao da mu ispriča dok je bio u svojoj sigurnoj kući, udobnosti, a da pri tom razume suštinu. Sada sve izgleda kristalno jasno i sa smislom. Sada zna da je sudbina njegovim rukama a ne u nekim takozvanim skloništima od spoljnog sveta.
„Sada razumem vukove“ – ponosno je izjavio Miša. „Idemo na taj skup kod Milutina. Možda bi od danas mogao da mu budem pomoćnik!“ – veselo je uzviknuo i pojurio ka vučjoj jazbini.