Umem da sam hladan,
umem da sam vreo.
Umem da budem i ono što nisam hteo.
To je neretko do drugih i do onih u meni.
I ko ih jebe sve ponekad! I to mora.
Oprostićeš mi što opsujem i ljubim te istim usnama.
Ti umeš da se lepo ljubiš i da baš lepo rukom gužvaš moju postelju.
Umem da plešem,
umem da krešem,
samo me umem da stanem.
A tu si ista – tako mi po drhtaju tela i po treptaju oka deluješ.
Umem da ti se od ovog do novog jutra divim.
Umem da te ostavim pa opet sretnem
sve dok vazduh udišem, zgib radim ili prosto živim!
Jer, ti drukčije živiš, širokim osmehom ratuješ,
a ja sam umoran od bitaka sličnih i istih. Bar mislim.
I ko nam to brani da sa tišinom razgovaramo kad se tada sa tobom dobro ispričam?!
Držim te za ruku, dok šetamo zelenim proplancima Novog Zelanda,
a nismo se ni pedalj pomerili iz mog stana. Razumeš?
Umem da energiju razumem
da, gde drugi stanu ja tu srcem snažno grunem.
Umem u dalj da pljunem.
Jednom sam pet metara čak! Ne bih da se kunem, a i šta će ti to od mene?
Ti baš umeš takve stvari da činiš,
da te ne zaboravim nikad, da to bude jedino u životu što neću umeti.
I nek’ si prokleta zbog toga.
I neka me nije, kada na zemlju padnu prve pahulje
i iste noći sneg zaveje, ako tebe i tvoje divne ruke neko drugi spokojno greje.
Ne tražim od života ništa i sve bih u isti mah.
Neka za početak bude malo jasniji,
malo šašaviji, malo od osmeha sačinjen onih glasnijih.
Ti baš umeš da glasno vrištiš moje ime.
Zovem se Aleksandar.
Rekla si da živim u tvom osmehu.
A život je život ako u njemu druga nađeš.
Hvala ti živote, živeti što te mogu.
