Zdravica
Bila je to još jedna od onih hladnih, ratnih slobodno mogu reći gladnih zima. Zašto Bog uvek ugodi, da kada naiđe jedno zlo, pod ruku mu doda još nekoliko nikada mi nije bilo jasno. Škripa snega pod nogama, naleti oštre košave i debeo led na površini reke nisu hteli da popuste iako je već bio kraj marta. Ispraznili se ambari i podrumi, na tavanu je visila jedna usamljena suva pečenica ostavljena za Vaskrs koju niko nije smeo da pogleda, a kamo li da dira. U buretu gde je bio kiseli kupus već se videlo dno, papriku iz turšije delili su nam na pola da bi što duže potrajala. Samo je krompira bilo u izobilju, baba ga je kao neka čarobnica stalno vadila iz velikog trapa tako da ga je bilo za doručak, ručak i večeru. Jednom rečju, nemaština, beda i ljudi u njoj. Nije se znalo za bolje, pa nije moglo ni da se sanja, mašta o nečemu lepšem samo je bilo nade da će jednom biti bolje.
Mnogo puta sam zaspala gladna zamišljajući da je leto, a ja u krošnji velike trešnje. Berem ih sa obe ruke, dodiruju me po licu osećam njihov miris i sladak ukus u ustima. A onda sanjam krušku onu žutu, vodenu kada zarijš zube u nju poteče sok slađi od meda. Probudi me iz divnog sna opori miris krompira koji se kuva u velikom crnom loncu i koji će uz malo soli, komad turšije i parčeta proje opet biti doručak.
Našu svakodnevnicu u ovom malom siromašnom selu skrivenom među Homoljskim planinama izmenio je iznenadni dolazak ne najavljenog gosta.
Jednog ledenog nedeljnog jutra, oštru hladnoću preseče zvuk konjskih kopita. Pred našom kućom zaustavile su se saonice koje su vukla dva prelepa crna konja. Na njima je sedeo čovek obučen u ogromnu bundu sa šubarom na glavi. Hladnoća nam nije smetala da svi onako, lako obučeni iz tople sobe što pre izađemo pred neočekivanog gosta.
“Dobro mi došao kume, kojim dobrom po ovoj mećavi? Daće Bog da je samo na dobro?”, reče deda koji je prvi stigao do saonica.
“Dobro je, dobro… hvala Bogu ne brini kume. Juče se uz Božju pomoć porodila snaja Jana, rodila muško pa ja, evo dođoh čast da donesem i ime da čujem”.
Čovek polako siđe,otrese sneg sa šubare i povede konje u dvorište.
Pažnju su mi privukle velike pletene korpe koje su bile na saonicama kao i svakom detetu radoznalost mi nije nedostajala.
Ušli smo u kuću kum i deda su uneli korpe spustiše ih pored velikog drvenog stola. Sedela sam u uglu pored šporeta i čekala…
“Kumo izvadi molim te da se malo počastimo, valja se…ne znam ni sam šta je sve Draginja tu spremila”.
Baba poče da vadi, prvo su mi pažnju privukle puslice bele kao sneg, a onda orasnice pa žuti rolat sa pekmezom koji je stidljivo virio ispod njih. Sobom za mirisa pečeni petao, velika mekana pogača, but pečenog praseta, beli ovčiji sir…zatvorila sam oči toliko jako da su me bolele kako bih prekinula ovaj san. Međutim dedin glas me je vratio u stvarnost.
“Neka je kumče živo i zdravo, kume nije li ovo mnogo sada u ova teška vremena?”
“Neka kume, zateklo se, našlo se…valja se, samo neka je zdravlja”.
Počeše sa zdravicama, jednu, drugu treću…
Hrana sa stola mi bode oči, guši me niko da me ponudi, niko da krene prvi da se prihvati jela, a ja dete ne smem pre starijih. Sedimo oko stola, slušamo priče o ratu, zimi.
Nazdravlja se ….
Odužilo se ..
“E pa kume ajde i ime da daš, pa da krenem ja polako da me noć ne uhvati nije baš blizu”. Reče čovek i poče da ustaje.
“Nek je zdrav i srećan i neka se zove Milutin po tvom pokojnom ocu, a mom starom kumu”. Izusti deda. Nazdravili su još jednom kum pusti i suzu od sreće, a meni krenuše suze od gladi …
Isprati smo kuma,sumrak se polako spuštao na selo.
Brzim koracima smo se vratili u kuću kao da smo se plašili da sve ono na stolu nije otišlo zajedno sa kumom.
Deda je samo tihim glasom rekao:
“Evo jedite koliko vam duša ‘oće”.
Pogledao je tužno u mene, “znam čedo moje, dugo je trajala zdravica, ali šta mogu kum je kum”.
Ništa više nije bilo bitno, te noći nisam sanjala krušku, samo sam se pred spavanje pomolila za zdravlje malog Milutina….
