Otac bi nas uvek požurivao kada bismo kretali negde. Mama bi baaaaš u tom trenutku shvatila da mora da ušije čarapu i da kane malo laka za nokte da se rupa ne proširi. Brat bi se baš tada zaigrao a ja bih bila izgubljena u vremenu i prostoru, opasana zidinama u sobi ogledala. To je bilo malo kupatilo u kome sam ja maštala dok bi se ogledala. „Zakasnićemo, požurite za boga miloga”, vapio bi otac.
Kada bi nas namolio da krenemo i kada bismo se svi smestili u Fiću, on bi se setio kako je zaboravio da presvuče pantalone. Onda bismo mi, uroćeni kukali kako je zaboravan. Fića je bio star, beo i ličio je na oronulog i dobroćudnog starca. Dok smo čekali tatu brat i ja bismo se posvađali oko toga ko će gde da sedne, kome ide više Sunce u oči, ko će da fiksira prozor šrafcigerom. Kada bismo napokon svi bili na okupu usledila bi molitva. Ali Fiatov bog bi baš bio na odmoru baš kada nam je najpotrebniji. Grebanje, prepiranje i cepljenje moje i bratovljevo, to nadmetanje ko će da sedi za volanom dok tata gura Fiću je izluđivalo mamu više nego gajba na kojoj je sedela na suvozačevom mestu. „Vi niste deca, vi ste đavoli, ne zna se ko je gori”. Kada bi se napokon, nekim čudom razvio crni dim iz auspuha svi bismo odahnuli. OH…onda bi shvatili da smo zaboravili ključnu stvar bez koje ne možemo da krenemo. BABU! Baba je bila prisutna uvek, kao inventar. Ali nikada nije išla sa nama. Ona je bila deo te složene mašinerije. Morala je da šutne vrata spolja kako bi se zatvorila. Kada su svi rituali obavljeni, sa kašnjenjem od minimum sat vremena krenuli bismo na put. Do Pančeva. Petnaestak kilometara. Jer dalje nismo mogli, ni da smo hteli.
