gotovo da sam se preselila na selo; finkarby.
danas sam rastrvila zemlju i posejala salatu, korijander, posadilacrni i beli luk.
u toku nedelje ću osmisliti šta dalje.
stajala sam tako i gledala u zemlju i razmišljala o reči rastrviti. to tako liči na mene: stojim i razmišljam o rečima.
kad smo bili mali, i sedeli i krunjali kukuruz, ili čuškali pasulj, pa ga posle ostavljali na suncu, na najlonu da se osuši, baba namje govorila: “rastrvite zrnca, rastrvite gi da se pobrže osušiv!”
a šta znači rastrviti?
razmišljajući nad tom reči setila sam se i reči ostrvo. razmišljalasam o reči jer sam bila sigurna da je koren reči reči “rastrviti” –strv-, pa me je –strv– asociralo na reč –ostrvo-.
tako sam se dosetila babe kako viče “rastrvi, rastrvi”,
a kad bismo imali malu količinu zrna da rastrvimo na najlonu ikad bismo ih bacili,
i zamislili da je najlon more, a da je zrnevlje zemljana površina,
to zrnevlje, razbacano ovde–onde – bila bi ostrvo.
male površine kopna, u okeanu, rastvrljena zemlja, to su –ostrva.
dok sam strvila zemlju razmišljala sam opet o reči: rastrviti. svesam postajala uverenija da reč ostrvo potiče od reči strviti. svesam postajala sigurnija da razumem postanak ostrva.
ostrva su, dakle, nastala tako što se zemlja strvila po vodi istvorila održive samostalne površine u vodi.
razmišljati o rečima dok mi se nokti pune crnilom daje posebnučar mom postojanju.
što više vreme prolazi sve više bih volela da sam sposobna kaomama.
mama i tata su bežali sa sela u grad, a ja sam kao dete odlazilana selo i kod dede i kod babe, a odlazak u grad mi je bio kaoodlazak u neko carstvo bez kraja.
toliko carstvo da sam strahovala da ću se tamo “izgubiti”. kakoću tamo naći put?
možda su mama i tata bežali u grad jer su imali slične predstaveo gradu, gradu kao nekom carstvu.
moja će deca odlaziti u grad kod babe i dede, živeti na selu, a naodmor putovati u prevalac s dedom i babom.
tako ja razmišljam o budućnosti.
između ostalog se radosno sećam kakva je blagodet ubrati u svojoj bašti papriku, paradajz…
odeš u baštu i spremio si pola čorbe za ručak.
Pre nekoliko godina sam kupila nekoliko džakova zemlje iostavila ih u finkarby.
ako moj čovek uspe da mi nabavi ovakve drvene ladice, kupićujoš nekoliko džakova.
slikaću slike i slaću deki da vidi šta sam
proizvela, a on će u dubini duše da mi se smeje: e unuko, šta ćešs dva struka praziluka, ili s tri kompira!
eh, a ja ću u dubini duše da mislim kako smo se u švedskojnaučili da kupujemo i trošimo tačno onoliko koliko nam treba. ako pravim rižoto za četiri osobe koristiću tačno:
dve osrednje glavice luka
tri češnja belog luka
jednu poveću šargarepu
jedan rukohvat peršuna
jednu papriku
jedan omanji paradajz
tri decilitra pirinča
dva komada pilećih grudi
i dvesta grama šampinjona.
i to je sve što ću kupiti.
to je blagodet koju sam naučila u švedskoj. da budem tačna isvesna o bogatstvu koje je hrana.
…i u tome se osećam usamljena kao ostrvo.
imam utisak da smo svi postali neka izolovana ostrva. da smo satih ostrva samo podigli zastavice da se zna da postojimo.
imam utisak da svi čekamo da nas neka sila spoji.
imam utisak da nas nikakve sile neće spojiti, dok se zaista ne sretnemo.
dok se ne rukujemo.
dok se ne pogledamo u oči.
sve ovo sam imala nekada kada sam živela u prevalac.
ko bi rekao da će mi najviše nedostajati ono od čega sam htelada se udaljim?
