Nebo plače za kišom
Mi plačemo za nama
Sve se sliva u sutonu mekom
Nismo bili hrabri.
Gurajući poganim jezikom željna nepca, prikrivamo licemerni gnev i gnoj svojih duša.
Nismo bili hrabri.
Izneli smo se i izdali vise puta.
Postadosmo krhki i škrti na onome sto davasmo u strastvenom plamenu obećanja.
Zagasit mesec se jedino smeši.
Svake neizvesne večeri je tu.
Bira doba, gleda iskušenja.
On se smeši, mi dno milujemo.
Mesec se smeši, nije ga briga…
Navikao je na izdaju i pohot ljudski.
A sta je gore od pohota ljudskog?
Gnev i bes u lazi prema sebi.
Najglasniji delić tišine, kaplje u žigosane kanjone naših slanih plićaka osamljenosti.
Nežno klizi poput voska tek otopljenog, u tihom plamenu skupocene mirisne sveće, steže se drsko i na svako blago ponovno zagrevanje useje gorku nelagodu.
Najglasnije neizrečenosti jesu večite i uporne, nesavesno bolne.
Mi ih ispucalih usta uporno pijemo, kao hladnu Margaritu sa solju na glatkom obodu staklene čase, i kiselim, poput svakodnevnice, limunom da nam prostreli devijantne osećaje postojanja.
