“U meni stanuje svet”
U meni stanuje svet,
koji se retko kome otkriva.
U osmehu sam laka kao jutro,
a noću razgovaram sa nebom-
iskreno, bez svedoka,
postavljajući sebi pitanja
na koja ne tražim brze odgovore.
Zovu me optimistom,
a ja samo verujem
da je smisao u pokušaju,
u srčanosti,
u onome kad daš sebe bez mere,
čak i onda
kada te svet ne prati.
Sreća je za mene čin građenja-
i sebe, i drugih,
u dobroti koja se ne reklamira.
Govorim direktno, bez ukrasa,
jer poštujem istinu više od utiska.
Ako ponekad zvučim strogo-
to je zato
što u svakome tražim onu iskru
koja zaslužuje da se probudi.
Sarkazam mi nije štit, već ogledalo,
ne da bih povredila,
već da bih, između redova,
pokazala put-
ne uvek lak, ali iskren.
Upoznala sam svet,
ali sam psihologiju upisala
da bih upoznala sebe,
jer kakva je korist od mudrosti,
ako ne razumeš tišinu u sopstvenom biću?
Filozof sam u duši,
zarobljen u mladom telu.
Mislim kao onaj
što je vekovima slušao život,
a osećam kao dete-
ranjivo, nežno, ali puno nade.
Volim red nauke,
smirenost medicine,
plemenitost pokreta i snage u sportu,
ali najviše volim misao-
slobodnu, tananu, kao dah u zoru,
koja kruži oko svega što sam
i vraća me sebi.
Perfekcionista? Možda.
Ali ne zbog sveta,
već zato što verujem
da duša zaslužuje da raste,
da se širi,
da dotakne svoje najviše ja.
Ja mogu da se uklopim,
ali ne želim da izgubim onu iskru
zbog koje sam “ja” svoja.
Zato verujem:
da je sve moguće,
ako voliš dovoljno,
ako radiš iskreno
i ako ne izdaš sebe-
ni kad si sam,
ni kad te drugi ne razumeju.
U meni stanuje svet
i ja ga ne menjam,
ja ga živim!
Anđela Jovanović
