– Мама, опет су јој су угасиле очи.
– Не брини, само буди стрпљива. Вратиће се светло у њих. Само буди стрпљива.
– То кажеш мени, или себи?
Мама је погледала у уско лице своје девојчице. Није никад помислила да ће имати овако уско лице док је била мала. Округла, светле пути, коврџа боје меда и очију наврх главе. А сад као неки научник, боже ме прости. Свашта су њих две прошле. Два рата у један пубертет су стала. Остала је њена Дивна и без косе и без обрва. Трепавице су јој поотпадале. Носила је перику, а тек су се преселиле. Онако крха изгледала јој је као римски ратник под оклопом. А због нечега се то дете вазда смешкало. Ако не крајичком усне, оно местом где је требало да буде десна обрва. И како то драги Бого хоће, чуше за неког доктора младог, у Кини је био годинама док није изучио све о боцкању.
– Не брините. Само будите стрпљиви. И видећете да ћемо ми овим иглицама отворити пут новој коси и новим обрвама ваше кћерке. Само будите стпрљиви.
– Стрпљен – спашен! – прену је из сећања Дивна.
– Но, ниси ми одговорила. Кога куражиш? Мене или себе?
– Одакле теби та реч – куражиш?
– Из енглеског, наравно! Courage!
– Ово дете није моје, ово су они негде заменили! Она се са мном просто спрда! – мамине мисли су се виделе на плафону. Играле су као сенка Петра Пана и ниси могао баш све да их похваташ!
– Спрадам те!
– Ето! – узвикну мама.
– Још ми и мисли чита, – помисли пренеражена. Као у оном филму са Мел Гибсоном „Шта жене желе“.
– Не дај, боже! Свашта се ту да сакрити, боље да се свака мисао не види!
– Ало, „орао зове“, чујеш ли ти мене, мама, уопште. И твоје су се очи угасиле. Ништа ме ниси сад пратила –Дивна није знала да ли да се насмеје или да почне да плаче.
– „Орао пао“!
Звонки смех се као пријатељ намести у овај дијалог. Само је то било потребно да распрши ову муку која се навукла у собу, прву са леве стране у дугом ходнику Дома за стара и болесна лица „Анђео“ на крају Јасенове улице.
– Молим вас, тихо, није време посете, а још правите галаму! – одсечне речи су пресекле смех на пола и плава униформа главне сестре нестаде са врата.
– Извините, ова моја деца су неваспитана – меком четкицом гласа неко са кревета обрати се Плавој униформи која свакако то није могла чути.
– Бако! Вратила ти се светлост! – поскочила је Дивна у својим новим старкама.
– Бог с тобом, дете. Каква светлост? Није ваљда она на крају тунела? То људи само баљезгају. Нема никакве светлости. Само умреш и готово!
– Немој, бако, да спомињеш умирање сад ће мама почети да цмиздри!
– Нећу – заусти Весела да нешто каже пре него што стварно почне цмиздрити, како каже њена ћерка.
– Зашто си ти њој дала име Весела, кад она стално плаче? – Дивна није одустајала од пецкања. Можда је уобразила да је комарац са Нила или нека од оних Теслиних струја.
– А зашто је она теби дала име Дивна кад си такав злоћко? – бака је у једној реченици сажела сву снагу свог негдашњег ума и бриткости.
– Ни твоја мама се није баш усрећила са избором твог имена, бака-Мила! – не издржа Весела да удари ову лопту на волеј. Знате оно кад се намести па нема шансе да не дате голчину из прве.
– На чијој си ти страни? –Мила мило погледа своју кћерку која јој је налик и по лику и по покретима.
И овог пута се трогласје смеха поче котрљати пуно куражи без обзира шта ће на то рећи Плава униформа која ће се 100% појавити на вратима. И док се на хоризонту почела појављивати линија која раздваја пролеће од лета, бака је поново потонула у свој свет без светлости у оку.
– Знаш, Милане, дошла је полиција. Неко ће настрадати, чувај се… бакине речи запараше попут бритве и простор и ове жене у њему. Веселу, старију и Дивну, млађу.
– Од баке сам чула да се храброст другачије каже кураж и да мораш да се дајаниш и да будеш дурашна, све сам од ње чула, мама, није то из енглеског.
