Imala je kose
boje suvog klasja,
plesala na kisi
i pevala s’ vetrom
pesmu iz sveg glasa.
Tih dana je nosila
kaput,
ko da je od lišća tkan.
Osmeh njen je bio
ukras tog novembra,
a svaki dan sa njom
bio bi
savrsen jesenji dan.
Popreko bi pogledala onaj oblak sivi
jer je ometa dok mi govori,
da se od ljubavi ne živi,
a lepo joj lice i promrzle prste
grejala je duša koja u njoj živi…
i mene.
Lako je bilo voleti tu jesen,
ni kiše, mrazevi,
a ni teške magle,
nisu mogle zakloniti
zrake njenog šarma,
moje sunce sjalo je
k’o da je sred jula,
al’ nije to do doba
godine nit dana…
do mene je.