Pod noktima se crnilo skuplja, u prevozu dok se za šipku drži trudeći se da ne izgubi ritam truckavog autobusa i po koji svoj san, gospođa zatvara prozor autobusa laganim pokretom ne znajući da time guši užurbanu mladost koja dišući na škrgama usplahirano kuca sms u kojem unutrašnjim tananim glasom ispisuje reči izvinjenja kako kasni zbog gužve. Ljubazno je mole da otvori prozor kako bi prodisali ali strah od gospođine reume nadjačava situaciju pa se pognute glave i dlanovima znojem oblivenim nervozne ruke drže za već ugrejanu šipku koju je neki putnik neslobodnjak turobnošću svojom zagrejao. I tako razmenjujići klice i prljavštine umesto reči i osmehe putuje se do Slavije od koje se sve vrti u krug i nije ni bitno da li ćeš niz Nemanjinu do Nemanje ili ćeš pored London ideje ugasiti pikavac. Žureći nadaš se da stigneš na vreme koje teče u nepovrat.
