Gospođa Vedrana je još uvek u postelji, iako je letnje jutro već odavno osvojilo njen neveliki stan. U poslednje vreme imala je sve manje volje da ustane. Vrućine i vlažan vazduh oduzimali su joj i onu mrvicu snage preostalu posle loše prospavanih noći.
Zurila je neko vreme u tapete uvijene po ivicama, izbledele od sunca i kuhinjskih isparavanja. Na zidu je visilo trideset šest kalendara. Centralni deo zauzimao je onaj za tekuću godinu s fotografijama mačaka. Ostali su okačeni hronološki. Pored trodelnih kancelarijskih, sa crvenim obeleživačem, ima i manjih, sa cvetnim motivima, reprodukcijama slika, pejzažima, fotografijama gradova. Datumi su precrtani crnim flomasterom.
Kapljice znoja klize niz krivudave linije staričinog lica, slivajući joj se ka vratu. Okreće se ka ventilatoru koji je sinoć uključila. Na trenutak se zatalasa Vedranin svileni kombinezon i paperjasta kosa sedefastog preliva. Ona zatvara oči i uživa u naletu hladnog vazduha.
Starica se konačno uspravlja, oslanjajući se rukom o jastuk. Bosa odlazi do kuhinje i s radnog dela uzima papirni ubrus. Briše njime čelo, a zatim ga blago tapka po obrazima. Baca papir u kantu za đubre i seda za trpezarijski sto.
Na suprotnom kraju stola otvoren je registrator u koji se slažu providne fascikle, popunjen do polovine. Pored njega naslagane su istrgnute stranice sa čituljama iz dnevnih novina. Vedrana uzima prvu s gomile. Reckavim makazama seče veliku umrlicu. Duboko udahne i tužno izdahne. Na crno-beloj fotografiji je portret mladića: blago iskošene glave, oštrih crta lica, razdeljak s desne strane.
Prisetila se njegovog zbunjenog pogleda dok je prekjuče razgovarala s njim.
I posle trideset šest godina naporne službe uvek joj je teško padalo kada je otpusnicu morala da napiše nekome ko je tek počeo zaista da živi. Tešila se time da je tu osobu poštedela muka kojima još niko nije zaista pronašao smisao. Uostalom, nije ona određivala pravila. Profili za obradu s datumom krajnjeg izvršenja stizali su direktno iz Centrale. Uvodila ih je u evidenciju, proučavala i određivala najpogodnije mesto i vreme susreta. Nakon što bi stupila u kontakt s kandidatom pokazivala bi mu mrlju razlivenog mastila na papiru, pitala na šta ga podseća i zapisivala ono što bi rekao. Dugo je iz radoznalosti pokušavala da poveže sliku i odgovor koji su davali pozitivan ishod, ali bez uspeha. Svaki slučaj bio je jedinstven.
Kovertiranu dokumentaciju slala bi u pisarnicu Udruženja. Narednih nekoliko dana proveravala je osmrtnice. Nekada je obrađivala i deset slučajeva dnevno, sada jedva da je mogla da postigne dva. Zato je i podnela molbu za razrešenje. Po Pravilniku, odgovor je trebalo da dobije za sedam dana. Prošla su tri.
U sve ovo, ušla je potpuno neplanirano, jednostavno se desilo. Mada, kada malo bolje razmisli, možda to i nije bilo tako slučajno. Dan pre nego što će postati udovica, na ručku im je bio Razvigorov kolega Dobrivoje. Kada su se rukovali na rastanku, primetila je da duže zadržao levu ruku na desnom ramenu njenog muža koji se, jedva primetno, stresao. Tek kasnije saznala je da je to bilo tradicionalno obeležavanje subjekta. Posle nesreće, dok su se lekari još borili za Razvigora, Dobrivoje je bio prvi koji je došao u bolnicu. Tada nije razmišljala o tome kako je saznao gde treba da se pojavi kada nikoga još nije obavestila, jedino joj je bilo važno da ne bude sama. On ju je i ubedio da, kada bude spremna, nastavi Razvigorov posao u njihovoj Organizaciji. Biće materijalno obezbeđena, a imaće i čime da skrene pažnju sa setnih misli.
Vedrana do tada, zapravo, nije tačno ni znala čime se njen muž bavio. Na prvom sastanku Opštinskog odbora dobila je plastificiranu karticu sa imenom i fotografijom kao iz lične karte. Na trenutak se začudila odakle im baš ta slika, ali nije imala snage da se dalje bavi time. Ljubazne mlade pomoćnice dale su joj i nekoliko priručnika koji su je uputili u strukturu, program, obaveze i pravila članova Organizacije. Posrednici, kako su sebe nazivali, bili su deo međunarodnog Udruženja. Osnovani su još u doba prvih plemena. Tada su, doduše, imali drugačiju, manje razvijenu strukturu. Jedini preduslov za prijem u članstvo bilo je da je osoba izgubila nekog bliskog i da kao zalog poverenja prizna svoj najveći strah. Zbog osetljive prirode posla kojim su se bavili obavezivali su se da će biti posvećeni ciljevima društva sve do sopstvenog biološkog kraja. S preletačima koji su, zavedeni lažnim sjajem večnosti ili ispravljanjem grešaka u ponavljanim životima, odlučili da istupe i pridruže se drugoj strani, surovo su se obračunavali. Toga nije bilo u knjigama, Vedrana je glasine čula tokom sastanaka povodom mesečnog pregleda učinka.
Pogledala je na sat. Tri minuta do osam. Uskoro će doći kurir da joj donese današnji spisak. Datum na pečatu kurirske službe morao je da se poklapa sa onim u izveštaju. Nadala se da će ovoga puta biti neko bliži njenim godinama. Bilo je manje neobično kada bi s njima stupala u razgovor. U prvo vreme, kao pripravnica, bila je stidljiva, ali vremenom se oslobodila. Bilo joj je važno da bude dobra u tome što radi. Kada je uspešno prošla probni period odlučila je da zadrži status koji je imala. Nije postala punopravni član sa svim prednostima i mogućnošću da je izaberu u glavni Odbor. Nju je zanimala druga vrsta moći. Ako nekome može da pomogne da za neko vreme odloži sopstveni kraj, onda će to i uraditi. Znala je da je njen uspeh relativan i da je to značilo da će radi zadovoljavanja neumoljivih brojki neko od kolega morati da štiklira više ljudi na svojoj listi, što mnogima od njih nije predstavljalo problem.
Otišla je do spavaće sobe. Spustila je bretele negližea i izmigoljila se iz njega. Iz ormana je uzela haljinu boje peska i navukla ju je preko glave. Vratila se do stola, zatvorila registre, uredno ih poslagala u plastičnu kutiju koja je stajala pored stolice. Opet je bila sva mokra.
Dobrivoje joj je, pre nego što je postao koordinator Zapadnog regiona, pričao kako je Razvigor, kao i on uostalom, bio vrlo slavoljubiv. Obrazovan, uporan i snalažljiv brzo je napredovao. Svi su se divili njegovoj posvećenosti i neverovatnoj energiji. Još kao početnik zalagao se za radikalan pristup. Svako odlaganje neizbežnog smatrao je produženjem agonije koja nikome nije bila od koristi. Zalagao se za ukidanje Odlagača i unosnije povezivanje pogrebnika i Udruženja. Pred odlazak na novi položaj, Dobrivoje joj je u poverenju rekao da je Razvigorov prerani kraj bio posledica anonimne dojave jer je prilikom prijave slagao koji mu je najveći strah. Nalog je došao neposredno od osnivačice. Bila je ćudljiva, tašta, ponekad nemilosrdna i potkupljiva, ali nije trpela neistinu u svojim redovima.
Vedrana se pitala zašto ju je onda Razvigor pozvao da mu se pridruži u vožnji ako je znao da će možda biti kobna? Ubrzo je shvatila da zapravo ne želi da zna odgovor.
Ponovo je pogledala na sat. Osam i četrdeset osam. Kurir nikada nije ovoliko kasnio.
Dok je stavljala džezvu na ringlu pitala se koji li će joj od kolega doći u posetu, i da li pije slađu ili gorču kafu.
