Толико је видела
Испод дрвета, испод крошње,
уживања у поветарцу.
Ту је увек била,
са паром, богатим и сиротим,
који љубав започиње.
Ту је увек слушала,
поред улице, поред фењера,
врисак и жар како горе.
Ту је увек стајала,
иза куће, иза ограде,
пркосила свима и свакоме.
Ту је увек чекала
птице да одлете, камин да потпале,
слој снега да је сакрије.
Ту је увек живела,
у гроб је отерана,
сад је покидана и подерана.
Толико је видела,
а сада чека у мраку,
мала клупа у мом парку.
