Bat koraka konobarice ostavljao je za sobom neočekivano produžen odjek. Izgleda da se sa određenom dozom muke, a opet i primesom poslovno usiljene razdraganosti uspela uz svega nekoliko stepenika koji su, poput spirale, izdvajali udaljeni i zabačeni sprat kafića. Iako se već odavno izgubila iz vidokruga prikrivena uglom stepeništa iznad nas i veštačkom travom dekorativno obavijenom u cik-cak maniru uz drveni rukohvat, u daljini sam mogao čuti zvuk podizanja hladnog i glatkog porcelana I prijanjanja na isti onaj dlan, do pre nekoliko minuta zagrevan kasnim, za novembar iznenađujuće toplim sunčevim zracima pri zapisivanju naše porudžbine.
– Dakle, šta kažeš na to? – upitao me je Nikola, gledajući rasejano iza mene, istovremeno se trudeći da ne odluta sa prethodno započete teme.
Pretpostavljam da je prizor bezbrižno poskakujuće devojčice, čije su ruke poput luka mosta povezivale snažan stisak šake stameno brižnog oca sa njene leve strane, koji je gurao plastični tricikl po srebrnastoj kaldrmi novembarskog predvečerja i bezvremensku brigu majke sa desne, oličenu u harmoničnim pokretima milovanja po zlatno upletenim kikicama – na trenutak prigrabio njegovu pažnju i prekinuo dotadašnji tok našeg razgovora.
Mogu se zakleti da sam u njegovim očima prepoznao odblesak onog duboko čovečnog – ali po poreklu nedovoljno jasnog – naslućivanja dalekih i stranih života koji su Tamo i Negde mogli biti naši, dakako da se igla sudbine nije poigrala proživljavanjem ograničenja trenutnih.
Verujem da je efekat nasumično odabranog, lokalno polupraznog kafića u nama nedovoljno prisnom Smederevu, odigrao u tome presudnu ulogu.
– Šta misliš da bi trebalo učiniti u toj situaciji? – ponovio je, sada već nestrpljivo zagledan u mene, trezveno se vraćajući na započeti dijalog nakon što je naizgled skladna porodica napustila glavno šetalište.
Nisam podnosio takva pitanja.
Zaogrnut dahom novembarskog dana koji je, iako neobično topao za ovo doba godine, upravo ovom veštačkom toplinom u meni i izazivao nejasnu uznemirenost praćenu pojačanom svešću o poremećenosti ravnoteže – našao sam se još jednom daleko, ispred starog oronulog beogradskog kafića, čiji sam redovni posetilac, u društvu meni dragih ljudi nekada bio.
Gorak ukus produženog espresa čiji sam poslednji srk naiskap ispio, u sećanju stopi se sa toplinom Njenog umirujućeg, blago aromatičnog zadaha kafe – zaslađene šećerom koji sam joj po pravilu uvek ustupao jer ga lično nikada nisam konzumirao. Ne prepoznajem više jasno zvuke tada izgovorenih reči, ali Njen samo prividno ljutit pogled, koji je često umeo da zavara (te sam mu upravo stoga što mi je činio medveđu uslugu odvlačeći od nje bezbroj onih na koje bih inače bio kivan, ja i bio najbliži pobratim i najfanatičniji obožavalac !) govori mi da se ipak radilo mojoj dobrobiti.
Kao i da se, ma šta god ležalo iza hitro prenaglašene gestikulacije i frustriranog škruga zubima prouzrokovanog mojim večno neotesanim nemarom, uvek na tasovima njene vage meri isključivo istinska radost moje duše – lišena svih proračunatih ostataka i napuderisanih dobronamernosti sa strane.
Bučna škripa stepenica i bele patike, a zatim i upadljive svetlorozikaste trenerke ispod crne kelnerske kecelje odagnaše skladnu scenu iz studentskih dana i najaviše da će se uskoro ispred mene, iza zaklona stepeništa i ukrasne ograde pojaviti i zakasnela glava nepoznate prilike, u nestprljivoj žudnji da se priključi ostatku tela – još uvek zaklonjena vizuelnom blokadom nezgodnog ugla sedenja u prizemlju smederevačkog kafića.
– Nisam ti ja pametan za to, odgovorih, nadovezujući se na postavljeno pitanje.
Svakom svoje, pa kako bude.
Pokušavao sam da u svom sada već uzavrelom umu, preplavljenom brojnim odgovorima na jednostavno pitanje poput : šta misliš? , od kojih je svaki nosio podjednaku vrednost – dovodeći tako do početka sada već blage migrene – raspršim svako preuzimanje odgvornosti koju bi direktan odgovor sa sobom povukao.
Preda mnom je proletelo sijaset scena u kojima se moje reči vraćaju poput bumeranga i bolno me ujedaju za zadnjicu, prisiljavajući me da u određenim periodima svoga života činim – na sopstvenu veliku žalost – sve ono što sam prethodno kod drugih nezadrživo korio i u trenucima svoje slepe mladosti vatreno odbacivao kao nemoralno, zaklinjući se svečano pred trubama taštine da tako zasigurno nikada neću postupati.
– Ima istine u tome. Najbolje je tako.. – na kratko se složi Nikola, umorno – ravnodušnim tonom potvrđujući prethodnu ispraznost jednolične fraze. Njegov pogled davno je odlutao negde sa strane, prateći nepreglednu kaldrmu rastrzanu između lokalnih ruina od zgrada.
Osećao sam da bezobličan odgovor mora na neki način biti zadovoljavajuć. Na kraju krajeva, ipak je želeo čuti šta on sam zaista misli o tome. Moja nemogućnost da održim direktan kontakt očima duže od 5 uzastopnih sekundi u kombinaciji sa opštim frazama koje svako može poput gline oblikovati shodno svojim potrebama, činili su me idealnim sagovornikom bljutave današnjice, prototipom antiklimatičnog antiheroja naspram koga se svako mogao štelovati po sopstvenom nahođenju – dok su se istovremeno bez po muke zadovoljavala htenja nezahtevnih besednika, zainteresovanih isključivo za estetski prizvuk sopstvenog govora u tuđim ušima.
Uostalom, nisam se ni ja mogao pohvaliti nešto boljim slušalačkim veštinama pri takvim susretima – što sam uglavnom dugovao učestalim i nekontrolisanim lutanjima srca, prouzrokovanim nejasno svesnim smrtonosnim strahom od sopstvene otuđenosti i revnosnim pokušajima da se u sećanjima pronađe slika davno izgubljenog doma.
Napokon se na horizontu isprekidanom drvenim rukohvatom i ukrasnom travom, poput izlazećeg Sunca ukazala i malena lopta sa neodređenim očima, blago neočešljanom kosom i pomalo umornim pogledom – nehajno oslikavajući čežnju za završetkom još jednog monotonog i iscrpljujućeg radnog dana. Nekoliko minuta sam nepomično zurio u nju, odavno izgubljen u još uvek neartikulisanim mislima.
U njenoj pojavi i držanju za mene nije bilo a ma ničeg privlačnog. Uprkos tome, želeo sam da mi bar na trenutak uzvrati pogled. Suvišno je reći da nije gledala u mom pravcu. Zaustavila se kod jednog od usputnih stolova, odmah pri završetku stepeništa na prizemlju, kako bi uslužila odveć nestrpljive goste.
Može li me uopšte i zapaziti?
Moj pogled na kratko skrenu ka stolu do nas i zaustavi se na grupici mladića sa desne strane, uveliko zauzetih živahnim odmeravanjem nepravilnog hoda užurbanih devojaka na putu ka obližnjoj medicinskoj školi.
–Sve što znam iz medicine je, dobaci tiho jedan od trojice, veštačko disanje –
izazivajući, pomalo isforsirano, glasan grohot njegovih poznanika, na kratko ih opčinivši, sabotirajući na taj način moj pokušaj da putem dugog i neprirodnog zurenja u njih dobijem, makar u vidu nehotične reakcije, odgovor na pitanje gde se završava komad razlabavljene stolice od trske s kojom sam se naizgled sve više stapao, a gde zaista otpočinjem Ja.
Po povratku ulevo, sada već sve neharmoničnijim disanjem zamagljen vidokrug ponovo se prikova za bledu priliku sa ajncerom u rukama.
Učini mi se, na kratko, da u mladalačkim borama na raskrsnici usana i obraza vidim obrise osmeha od davnina poznatog, da pri crvenilu kože na dnu njenog vrata osećam odraz povišene temperature duševnog nemira, na ispucalim i hladnoćom blago iziritiranim šakama prepoznajem svu teskobu ranog devojačkog života, a pri dnu blago naduvenih sivkastih podočnjaka čujem pucketanje brige… brige o braći ili sestrama, o bolesnom ocu ili duhovno klonuloj majci, o nemaštini današnjice.
Uočih nejasne obrise starijih, nepoznatih ljudi koji je čekaju u toplini doma u meni stranom gradu; vrevu toplih prijateljskih glasova koji greju promrzle ruke i otekla stopala nakon napornog novembarskog dana provedenog u neprekidnom susretanju reke prolaznika; osetih njihovu brigu za njeno blagostanje – ruča li redovno? Vodi li računa o svojim željama i snovima? Smeje li se često – ali onim osmehom koji više podseća na kez koji urezuje nepovratne bore? Prelazi li ulicu isuviše neoprezeno i ishitreno? Ili ipak više ne hita slepo „kroz“ automobile?
