имали смо хиљаде разговора у мојој глави
дуго смо причали
годинама
сазидали смо свет од толиких речи
свет у којем си заувек остао
као оног уторка у рану јесен
а и даље не волим уторке
али твој глас волим
често ми је озвањао кроз снове
и питања где си и да ли ћеш се икада вратити
није ни било битно
стално смо разговарали и путовали кроз нашу земљу
и све је било зелено око нас
ти си возио а мени је рука секла ваздух кроз прозор
и сваки пут кад је било тешко враћала сам ти се
ти си ме слушао
и био ту
а баш о свему смо причали
ал није ни било битно јер сам одувек знала да постојиш
и толико дуго си живео без икаквог трага живота
исто као тог уторка
или петка
