Slava je. Mitrovdan. U vazduhu se osecao miris snega. Zurila sam sa spremanjem kako ne bismo kasnili na slavski rucak kod ujne. Tog dana nisam isla u skolu. Od ranog jutra sam znala da biram snalice i gumice za kosu kojima cu vezati i ukrasiti svoju do pola ledja dugu kosu. Mama je znala da me pozuruje i cesto mi je sugerisala sta ide a sta ne. Otac je prvi bio spreman i uredno je cekao vreme kad se trebalo krenuti. A na slavi nas dece je bilo najvise. Dve sestre,dva brata i dece od ujninih prijatelja i kolega sa posla. Ujak se odavno preselio na neko bolje mesto tako da je sve ostalo na mojoj ujni. Nakon slavskog rucka jedva smo cekali popeti se na sprat gde su bile sobe mog brata i sestre kako bi prepricavali nase dogodovstine. Ja sam bila najmladja od svih i nekako uvek me je bilo lako zadirkivati dok su oni kao stariji imali “svoje” zivote. Grickanje sitnih kolaca,price,ponovno silazenje na vecere u kasnijim popodnevnim satima zavrsavalo se da vise nismo mogli da disemo ali i kao takvi,nastavljali smo. Najteze je padalo vreme kad smo trebali poci svojim kucama. Sva radost i ushicenje su znali da utihnu u trenutku. I utihnulo je mnogo toga od tad. Moji i sestrini roditelji su sada vec odavno preselili na neka bolja mesta. Svi smo vodili sopstvene bitke sa zivotom i odgajali generacije koje su bile vanvremenske.
Spustila sam pogled sa oskudnih porodicnih fotografija. Pustila sam suze da isteku dok ne presuse kako bih mogla da pozurim sa spremanjem da ne zakasnim na slavski rucak.
Slava je. Mitrovdan. U vazduhu zime nije bilo ni na vidiku…
