Danima je crtala leptire na zidu i bojila ih u plavo. Njena soba je ličila na vrt slobode, u kojem se izgubim svaki put, kad otvorim vrata. Učile smo jedna – drugu da je mašta jedina stvar koju nam niko ne može oduzeti.
– Zašto baš leptiri Luna, upitala sam je?
– Jer me oni uče kako da živim, mama.
– Voliš da letiš? Ili želiš da pokušaš?
– Jedno bez drugog ne ide. Ako ne pokušam, ne mogu znati.
– Rekla bih da sada pokušavaš. Zašto ne poletiš?
– Još uvek, ne umem.
Uhvatila sam je za ruke i rekla da zatvori oči.
– Najlepši let, je onaj koji te nadahne.
– Nadahne na šta, mama?
– Na osmeh. Stvar je u tome da letenje nema veze sa odredištem, već koliko ćeš uživati u njemu.
Ako te sloboda čini srećnom, onda je okusi.
Dodirni tog leptira, osluškuj ga.
– Mama, ali on nije stvaran?
– Ne može biti manje stvaran od tebe, ti si ga stvorila.
– Misliš li da ću uspeti?
– Slobodi se veruje – jedino tako, bezbrižno, letimo Luna.
