Te noći, dok je ležao budan
u svojoj maloj kući na velikom drvetu,
sa zvezdanog neba, prepunog tajni,
jedan je dečak ukrao planetu.
Pa usplahireno gurnuo pod jastuk
nemirnu loptu, stisnutu u šaku,
da ne probudi uspavane senke,
svetlom što kroz prste se rasipa po mraku.
I blaženo mislio o tome
kako će sutra svom najboljem drugu
pokazati to blago, svetlucavi odsjaj,
crvenu tačku i plavičastu prugu.
Iznenada,
kroz mekani jastuk probila se pesma
do njegovog uva, osetljivog na zvuke,
kao ruža-puzavica mu se uplela u kosu,
obgrlila rame, izvila niz ruke.
Pa ga povela do šarenog mosta
izvijenog nad rekom po kojoj oblaci plove,
i u naručje vetra, kao u ljuljašku,
smestila ga nežno i dozvala snove.
Tada se izvukla nestašna planeta
iz kaveza prstiju i pala na pod,
pa s modricom negde oko severnog pola,
uz jauk se vratila na nebeski svod.
