6:43 opet sam ustala prekasno. Ideja o ranijem ustajanju je ostala samo pusta želja koja će se ostvariti kad počne vrtić. Imam pola sata do 45 minuta dok se klinci ne probude. Za to vreme treba da napišem tekst, otkucam ga i pošaljem. I umesim proju. Oduvek sam se divila svojoj nerealnoj proceni vremena. Nemam ideju o čemu da pišem. Pokušala sam pesmu, ali ne ide. Gomila patetičnih stihova koji su odavno kliše i mogu se videti na svakom koraku. Pokušala sam i duhoviti tekst o sedmogodišnjem pokušaju da smršam, ali ne. Čak sam pokušala i dečiju pesmicu. E to je bilo presmešno.
7:08 još uvek svi spavaju. To je dobar znak. Hladno mi je. Klima je radila celu noć, mada i nespavanje ima svog udela u tome. Curi mi nos. Na prstima odlazim do kupatila da ga obrišem (ne duvam, jer to pravi buku). U ogledalu proveravam koliko mi se stomak smanjio u toku noći. Podočnjaci su i dalje u prvom planu. Čupava i neumivena proveravam dal svi spavaju i vraćam se u dnevnu sobu.
7:13 ipak izlazim na terasu. Tamo pravim manje buke, a i bolje mislim na svežem jutarnjem vazduhu. 22 stepena je. Nema ni S od svežine, samo sparina. Ne mogu da dišem. Mozak je blokirao od vrućine. Ne sećam se ni o čemu sam htela da pišem. Nervoza me obuzima. Tekst je već odavno trebalo da pošaljem, a ja imam samo temu. Očaj. Gledam svoj odraz u terasnim vratima i ne mogu da ocenim dal se trenutno više osećam ili izgledam kao tema mog nepostojećeg teksta. Kako da pišem o očaju u danima kada vrištim od sreće? Pokušavam da se setim nekog trenutka, da se uživim, da možda napravim neku foricu… idalje ništa. Prvi put dobijem zadatak i ja blokiram. Kako to ljudi rade? Kako napišu roman od 400 strana koji mi drži pažnju, a ja ne mogu par redova? Možda bi trebalo da odustanem? Možda ovo ipak nije za mene. Ništa od moje Keri Bredšo karijere gledanja kroz prozor i kuckanja po laptopu koje mi plaća preskupe neudobne cipele.Čak i ova kiša u pokušaju koja je ispustila 3 kapi je duhovitija od mene.
Panika! Šta dalje? Nemam puno opcija, a ni vremena. Hvatam se za slamku i radim jedino što znam. Slažem haotične misli i pretvaram ih u tekst o ženi koja hoće a ne zna kako, u nadi da niko neće naslutiti da opet pišem o sebi.
7:43 još uvek spavaju. Možda i stignem da otkucam u tišini. A možda uspem i proju da umesim. Veoma ambiciozno za ženu koja nema ni naslov.
7:44 ustali su.
