Noćas,
dok utehu tražim po uspomenama naše najveće tajne,
čini mi se
opet me đavo u tebe zaljubljuje..
Pokušavam se oteti zagrljaju nemira udarajući sebe šamarom realnosti..
..Al’ ko može srcu objasniti pojam o nemogućem?..
Sipam po ko zna koju čašu i nazdravljam silueti sopstvene sreće..
Sve ovo sa tobom je i suviše lepo,
i suviše imaginarno,
i suviše tuđe..
U pogrešnom vremenu,
u pogrešnom svetu samo smo mi bili pravi..
Al’ sudbina ne pita koliko boli…
Ironično te upozna sa tvojim idealima pa se podrugljivo osmehne predajući sve tvoje drugoj osobi u ruke..
..a ti se svake noći budiš sa neizdrživim bolom u grudima preživljavajući ponovni gubitak onoga što zapravo nikada nije ni bilo tvoje..
Teško je to prokletstvo…
I kažem sebi:
“Odrasti, ne mešaj umetnost sa iluzijom!
Ne možeš čežnju ugasiti lažnim nadama..”
Dok tražim način da zaboravim ne smem srce da otreznim jer ne znam sebi da oprostim što te volim..
Pa vučem ovu dušu preko davno utabanih staza patnje
ostavljajući za sobom po koju suzu da leži u prašini..
I čekam…
Čekam da mi stignu dobre vesti,
da tamo negde,
daleko,
postoji neko moj,
neko ko bi više od svega na svetu želeo da mu se baš ja dogodim.
