Ми увек постојимо.
Увек постојимо у етру.
Дозивамо се преко планина,
трчимо преко поља,
правимо букете
и дајемо их једни другима.
Ми увек постојимо.
Постојимо на земљи.
Ходамо кроз дане са смехом
по сивом асфалту
који нас милује и даје нам
наду у боље сутра.
Ми увек постојимо.
У води,
немирно и брзо,
јер само она зна како
да прати наш темпо.
Ми увек постојимо.
У свим речима,
у свим језицима,
у свим делима
која описују живот.
Ми увек постојимо.
Тако нежно и смело
увијамо се,
смејемо се,
и не стајемо.
И коначно, постојимо на небу –
плавом и бескрајном,
које ће нас заувек грлити.
