Držala sam je za ruku, dok je uživala u šećernoj vuni i poskakivala nasred Slavije.
Uživala je u svakom trenutku i radovala se danu, Suncu, životu. Tada sam znala da sam uspela u svom najvećem poduhvatu. Biti majka.
– Upitala me je šta je život?
– Život je sve ono što proživiš u trenutku, danu i ne dozvoliš da ikad zaboraviš.
– Mama, znači li to da ljudi treba da pamte i one loše trenutke?
– Upravo tako Luna, ali ne zato da bi se osećali nemoćno, već nasuprot da bi postali jači, snažniji i hrabriji. Da bi razumeli zahvalnost, sve ono što imaju u trenutku. Jer se on više nikada neće ponoviti kao takav.
– Za mene je život, naš pas, tata i ti, moja drugarica Vanja i slatkiš koji me dočeka kad se vratim iz vrtića.
Nasmejala se i nastavila prstićima da svlači šećernu vunu.
– Kako si ti mama, naučila šta je život?
– Možda je to jedno od najtežih pitanja Luna. Bio je četvrtak. Pila sam jutarnju kafu, odškrinula prozor i pomislila, šta ako je ovo poslednji dan u mom životu?! Šta bih napravila!
– I?
– Sve ono što nisam do tog trenutka, sve ono što sam ostavila na čekanju, za neka bolja vremena.
Ne razmišljajući da je svaki trenutak onaj najbolji. I da je to čar života. Rizikovati, napraviti neku ludu stvar, zbog koje ćeš se osećati dobro. Čak i da ne uspeš da je ostvariš, dovoljno je da pokušaš.
– Šta bi sad napravila?
– Idemo na hipodrom!
– A sutra?
– Sutra ćemo otputovati, prošetati Zmaj Jovinom, probati najbolji sladoled koji pamtim, u poslastičarnici pokraj Srpskog Narodnog pozorišta.
– Hoćemo li tako sve do samog kraja?
– Podsetiću te Luna, ne postoji kraj, već samo novi početak.
