Osam časova izjutra otkucao je sat na zidu, kada sam ušao u stan svog dobrog prijatelja. Nisam ga video, niti čuo nešto o njemu ili od njega poslednjih sedam dana, pa sam odlučio da ga posetim pre nego što počne svoj radni dan.
Obojica smo po zanimanju programeri, što nam samo po sebi omogućava da sami sebi određujemo radno vreme.
Ja sam, po navici, u tim ranim jutarnjim časovima, već, lagano privodio kraju svoj radni dan, odnosno noć, jer sam oduvek bio noćna ptica, a on ga je tek tada započinjao, kao svaki normalan čovek.
Samo po ovoj činjenici, koju sam sada rekao, odnosno otkucao na tastaturi svog računara, možete zaključiti da smo nas dvojica bili dve dijametralno suprotne ličnosti.
Dok bi on učio, ja bih spavao, dok bi odmarao, ja bih izlazio, i obrnuto, ali nas to, nije omelo u nameri da izgradimo i sačuvamo prijateljstvo koje smo sklopili još u doba studiranja, dok smo delili sobu jedan sa drugim.
***
Nas dvojica imali smo, potpuno različite stavove i poglede na svet, ali bez obzira na povremene čarkice koje su se toga ticale ili na činjenicu da je, nakon fakulteta svako od nas otišao svojim putem i otpočeo svoj život, nikada nismo prekinuli kontakt i odustali od odnosa koji smo pre skoro 20. godina počeli da gradimo.
Uvek smo se raspitivali i znali sve jedan o drugom ili sam bar, ja tako mislio sve ove godine.
No, dobro, pošto sam malo skrenuo sa teme, pokušaću da se ponovo vratim na početak priče koju sam dobio želju da sa vama podelim, štaviše, imam snažnu potrebu za tim.
***
Pre otprilike tri nedelje, taj prijatelj o kome pišem, došao je iz drugog 300 kilometara udaljenog grada od mog da bi me video. Prijatno me je iznenadio, naravno, ali znao sam da taj dolazak nije bio slučajan, već prekopotreban, da tako kažem…
***
Vidite, dragi moji, stvar je u tome da sam ga dovoljno dobro poznavao, pa sam odmah pretpostavio da je došao da mi kaže nešto od izuzetnog značaja, jer bi mi inače, sve što se do tada dešavalo u njegovom životu, bilo to novo ili staro, govorio preko video ili audio poziva i to, samo zato što ni on, a ni ja, nismo bili ljudi koji bi, tek tako, prevalili toliki put da bi nekog pitali:
„Kako si?” ili „ima li nečeg novog u tvom životu?”, jer prosto, nismo više bili ni u tim godinama ni u tim životnim prilikama da bi imali vremena za takvo što.
Život i njegova brzina učinili su svoje…
Godine su prolazile, a mi od posla, obaveza oko porodica i tome sličnim stvarima, nismo imali vremena za išta više od toga da se povremeno čujemo i tako valjano ispričamo.
Tako da, čim se pojavio na kapiji moga doma, bilo mi je jasno da se nešto ozbiljno zbiva ili se, već zbilo.
***
Jednog dana, ugledao sam čoveka kako korak po korak, bojažljivo korača ka mom kućnom pragu. Iako ga, uživo, kako to današnja deca vole da kažu, nisam video godinama, odmah sam ga prepoznao, ostavio posao koji sam započeo i krenuo mu u susret. Shvatio je to, vrlo brzo, pa je i on ubrzao korak i pošto je, još jednom proverio da li je zaključao automobil koji je parkirao malo dalje od moje kapije, izgrlili smo se i posedali oko stola, u bašti, na kom je idalje bio stajao, uključen moj laptop.
Ugasio sam ga bez razmišljanja, a moja supruga je baš u tim trenucima iznosila kafu koju je bila kuvala za nas dvoje i čim ga je ugledala spustila ju je na sto, pozdravila se sa njim, pošto je, naravno, znala o kome je reč, mada ga nikada ranije nije zvanično upoznala, sipala nam kafu i rekla da će nam se za koji čas, ponovo pridružiti i da je neće biti, samo za toliko, dok pristavi i sebi jednu kafu. Dok nje nije bilo, ja sam potanko ispitao mog dragog prijatelja o svim dešavanjima u njegovim životu, o kojima sam ponešto i znao, razume se…
Dok je razgovor trajao, shvatio sam da od njega nije ostao ni delić onog veselog, nasmejanog, uglavnom pozivnog čoveka koji je uvek bio spreman za šalu, a koga sam ja imao čast da poznajem.
On, moj stari prijatelj, kao da je preko noći nestao, a na njegovo mesto došao je neki odsutni, bledi čovek, koji sav pogubljen i iscrpljen od života i ljudi čeka nešto zarobljen u nekom svom svetu, a ni sam ne zna tačno šta.
***
„Šta se dešava sa tobom čoveče?”, upitao sam ga ne bih li prekinuo neprijatnu tišinu koja je među nama bila nastala u jednom trenutku.
Bacio je na mene pogled u kome sam jasno mogao da vidim stid, a iz njegovih očiju tada je počeo da izbija i strah.
„Bolje me pitaj šta se ne dešava prijatelju moj dobri”, prozborio je tiho, zatim duboko udahnuo, zario glavu u svoje dlanove i tiho jecao.
Pustio sam ga da se isplače…
Kad bi me sad neko od vas pitao, ne bih znao da mu kažem koliko mu je vremena trebalo da se sabere. Bilo mi je teško da ga takvog gledam, naravno, ali nisam hteo da ga bombardujem novim pitanjima i potpitanjima, da mu ne bih stvorio još veću muku i tegobu, no, to je sada manje važno.
Kako god bilo da bilo, nakon nekog vremena on se, konačno sabrao, otišao da se umije i kad se vratio počeo je, polako da se otvara preda mnom i da mi priča.
„Medijima se ovih dana šire razno-razne priče o jednom čoveku koji je prevario neku radnicu banke da je IT stručnjak koji je poslat da proveri bezbednosnu elektronsku mrežu banke i na taj način uspeo da pristupi određenim podacima i novčanim sredstvima banke.”, rekao je, u jednom dahu, pritom se trudeći, da sakrije svoj pogled od mene.
„Čuo sam ponešto o tome”, rekao sam i tako ga ne sačekavši ni da završi rečenicu, omeo u nameri da govori.
„Čovek je podatke iskoristio i novac prebacio na svoj račun u inostranstvu”, dodao sam.
„Tako kažu”, izustio je jedva čujno idalje krijući pogled od mog.
„Kakve ti veze imaš…”, krenuh da izustim, kad mi u trenu sinu, a on i potvrdi moje sumnje kad reče:
„Taj čovek…
To sam po njihovom mišljenju ja, dragi moj prijatelju”.
Čuvši ove, njegove reči, zaledio sam se u trenu. Ćutao sam neko vreme i pažljivo ga odmeravao, a onda sam konačno, prelomio i usudio se da ga pitam:
„Pa jesi li druže? Jesi li to stvarno ti uradio ili oni to tek tako kažu?” – Ćutao je neko vreme, a onda mi je umesto odgovora uzvratio:
„Da li misliš da jesam?”, pitao je, i po prvi put, od kad se pojavio na mom kućnom pragu me pogledao pravo u oči.
U prvi mah, odmahnuo sam rukom, a njemu kao da je pao ogroman kamen sa srca, koji mu je očigledno, bio teret, već ko zna koliko vremena.
Sedeli smo tako, satima i pričali o svemu…
Događaji iz prošlosti smenjivali su se jedan za drugim…
Govorili smo o njima sa puno žara u očima i sete u glasu, živeli smo u sadašnjosti, a ipak, maštali o budućnosti.
Mnogo smo se smejali, a dosta smo bogami, i suza prolili što za nekim prošlim, što za sadašnjim, pa i za budućim vremenima.
***
Nagovorio sam ga da ostane na večeri, pa je tako nazad kući krenuo po mraku, javio mi se ujutru i nastavili smo kontakt kao da se ništa tog dana u mojoj kući nije dogodilo…
Kao da ništa nisam čuo niti saznao…
Ništa o tom prokletom procesu nisam više pitao, ali mi se poslednjih dana, stalno po glavi motao, moram priznati…
Vreme je prolazilo, a u meni se malo po malo razvijao crv sumnje. Rastao je i rastao da bi svoj konačni oblik i težinu dobio, nakon što sam na TV-u čuo i svojim očima video, drugu stranu priče.
Ta devojka, navodno prevarena, bankarka, plakala je i pričala o mom prijatelju kao o nekom zlotvoru koji ju je iskoristio da bi uzeo veliku svotu novca, u čemu je naposletku i uspeo, bar sam ja tako, u tom trenutku, mislio…
Ona…
Ta devojka, bila je toliko uverljiva i tako je detaljno opisala tu situaciju da meni nije preostalo ništa drugo, nego da poverujem u njene reči.
Da, poverovao sam joj…
Prokleto sam joj poverovao toliko da mu se pod utiskom njene priče nisam javljao par dana, iako je on, pokušavao da održi naš kontakt.
***
To je tako trajalo, sve dok prošle nedelje, nisam dobio mejl od neke advokatske kancelarije…
Neću odavati previše detalja, jer se ni ne sećam precizno tog mejla, ali se dobro sećam da je na samom kraju pisalo:
„Naš klijent vas moli, da na sudu stanete na njegovu stranu i kao osoba koja ga poznaje ceo život, opovrgnete tvrdnje koje mu se stavljaju na teret i o njima govorite kao neosnovanim i nemogućim.”
Pročitao sam i pod utiskom svega što sam čuo i video, pa naposletku i toga što su svi na osnovu te vesti i njenog svedočenja “blatili” mog prijatelja, posustao sam i odbio da ga podržim na sudu i stanem na njegovu stranu.
Toj advokatskoj kancelariji napisao sam kao odgovor na mejl, upravo to…
***
Napisao sam da sam na osnovu njegove, ali i njene priče i reakcija okoline ipak, na kraju, došao do zaključka da postoji mogućnost da je moj prijatelj počinio delo za koje se sumnjiči. I dan danas, ja se, zbog ovakvog svog postupka kajem i kajaću se do kraja svog života, jer se već krajem te radne nedelje otkrilo da su zaprvo, mlada, uplakana bankarka, koju sam pre samo koji dan bio video na televiziji i još neki, drugi ljudi u sprezi sa nekim moćnicima i šta ti ja znam kakvim ljudima, celu stvar isplanirali, a mog druga uveli u priču baš kao IT stručnjaka koji im je zaista i bio potreban, ali ne da obezbede, kako su govorili, već da obore bezbednosni sistem banke čiji su novac potom zaplenili, a mog nesrećnog druga za to okrivili i iskoristili kao žrtveno jagnje.
***
Prešao sam njegov kućni prag tog jutra, s namerom da mu kažem šta sam učinio, da mu objasnim zašto sam posumnjao u njega i zamolim ga za oproštaj, ali… Nažalost, kada sam stigao, već je bilo prekasno za to, jer čim sam prekoračio prag njegove kuće, zaustavio me je jedan visoki, suvonjavi gospodin koji je bio odeven u uniformu vatrogasca.
„Dalje ne može!”, rekao je zapovednim tonom.
„Zašto?”, pitao sam, već napola lud od straha da čujem odgovor.
„Jedno lice je izgleda u ovoj kući izvršilo suicid”
Kako ste tako sigurni?”, dreknuo sam ne dajući mu prostora da išta više doda na ovo što je, već bio rekao.
„Pa, ako baš hoćete da znate, gospodine”, nastavio je drsko.
„Našli smo ga kako visi obešen o luster, a tik ispod njegovih nogu stajao je stari izlizani tronožac…”, objasnio je, da bi, nakon kraće pauze dodao:
„Kada smo ga spustili, po policijskom nalogu, pregledali smo njegovo telo i u njegovoj levoj ruci pronašli kopiju nekakvog mejla”, izustio je i otišao, kao da je pročitao i saopštio neku najuobičajniju i najnormalniju vest.
Ukopan u mestu, ostao sam da stojim, i nakon što je moj sagovornik nestao iz mog vidokruga…
Nisam ni primetio da je nestao i ne bih da mi u susret nisu pošla dva ogromna čoveka u policijskim uniformama i jedan visoki suvonjavi tip u odelu koji je u rukama nosio nekakav papir, za koji sam kasnije doznao da je kopija mejla. I to, gle čuda…
Bila je to, kopija baš onog mejla koji sam ja napisao i poslao…
Bio je to, mejl koji sam ja uputio onoj advokatskoj kancelariji, a koji je ujedno i poslednji u nizu, među pristiglim mejlovima namenjenim mom prijatelju…
Eto, od svih mejlova na ovom svetu, baš taj je bio onaj koji je moj dobri, stari prijatelj u formi dokumenta, držao čvrsto u svojoj levoj šaci, pre nego što se, po policijskim pretpostavkama sleda događaja, popeo na stari, tronožac na kom smo često sedeli u mladim, studentskim danima, (koje smo, i inače provodili malo u mojoj, malo u njegovoj kući), stavio sebi kanap oko vrata, šutnuo ga i na taj način zauvek nas napustio. A, ja…
Ja sam ostao, da na ovom svetu živim i postepeno se uništavam dok, naposletku, sam sebe ne ubijem, a verujte, ako ničim drugim, to ću učini crnim mislima i kajanjem zato što sam, samo na trenutak izgubio poverenje u njega i nisam ga podržao, jer…
Taj trenutak je izgleda bio presudan…
Tek, nakon njega…
Nakon tog, prokletog mejla koji sam JA poslao, moj prijatelj je odlučio da sebi oduzme život.
