Spustila se tama, hladna i gusta,
A nebo oblačno kao da nešto sluti,
I noć je tiha, jeziva i pusta.
Straža tiho korača i sumorno ćuti.
Katkad vetar prostruji kroz ulicu mračnu,
I jezom slomi mir usnulog grada,
I često stvori huku, naglu i strašnu,
Ko’ bolni jauk duše koja strada.
Car u tišini sedi na svom tronu,
I dok gleda u tamnu, jezivu prazninu,
Prikriva misao tešku i bolnu,
Al’ ipak čuje glas koji probija tišinu.
Zar je moralo tako, o gospodaru moj?
Moja krv da zalije prljavo tlo,
Verni sluga da bude kao izdajnik tvoj,
A tebi ne načinih nikakvo zlo?
Zašto, mili gospodaru, o žašto?
Ponavlja tihi glas, a car se trže iz sna.
Proklinjem te sne, proklinjem te mašto!
Postupio sam pravo, moje srce to zna.
Al’ tada, čudna jeza poče da stiže,
I vide gde nešto puzi i sija,
Tako je dolazilo sve bliže i bliže,
I onda iz tame izađe zmija.
Moj si!-Podrugljivo i tiho progovara,
I u istom času ispari kao san,
Umoran sam i zacelo me pogled vara,
Još malo pa će svanuti dan.
I onda pogleda u svoje ruke,
A ono sa njih tuđa krv kapljaše na tlo.
Zar zaista zaslužih ove muke?
Zar ono što učinih zaista beše zlo?
