Auto je zastao pred kućom porodice Vlatković. Tajanstvena gošća, ogrnuta crnom bundom i sa šubarom na glavi, najavila se vlasnici kuće na ulazu. Kapija se širom otvorila i crni porše ušao je u prostrano dvorište. ,Ne pamtim kad je kuća izgledala ovako bogato.’ pomislila je plavokosa žena. Bilo je veče i sitne pahulje snega padale su na drveće i krovove kuća, pa se nije moglo sve dobro razaznati, ali je videla da su oko prozora postavili novogodišnje ukrase. Njoj se to nije svidelo. Ona je volela glamurozna izdanja, posećivala je otmena društva, prisustvovala je modnim revijama u Parizu, često je bila vidjena gošća u kraljevskom domu Karadjordjevića, a družila se i sa slavnim italijanskim rediteljima. Najčešće je posećivala porodicu Tonjaci. I ona i ćerka su se lepo provodile sa svojim starim prijateljima. Sa rodbinom i kumovima su se retko vidjale. A imale su i razloga za to. Nisu volele što se sin njihove kume oženio sa devojkom srednjeg društvenog položaja. Mogao je i bolje da odabere. Kada su to rekla kumi, ona se našalila i rekla,Možda je trebalo da se oženi sa Sofijom.’To nikako nije mogla da oprosti svojoj kumi. A sada je kod nje.
Čekala ju je na samom ulazu u kuću. Zagrlile su se.
– Draga Anka! Milo mi je što te vidim.
– Prolepšala si se, Jelena! – prokomentarisala je Anka. – Nismo se videle osam godina. Vidim da si uredila kuću.
– Nisam samo ja. Snajka mi je pomagala u odabiru nameštaja i ukrasa. I sada smo ukrasili za praznike. Nego, uđi u kući, da se ne smrzavaš!
Kada su ušle u kuću i Anka se smestila, nastavile su da razgovaraju. U sobi je bilo prijatno. Anka se opustila, sedeći na dvosedu, a Jelena je sedela naspram nje. Bila je lepa u beloj bluzi i pantalonama. I kosa joj je bila svetla, a oči tamnozelene. Anka joj je zavidela na lepoti. Istina, bila je i Anka lepa, ali nije bila simpatična kao njena kuma.
– Da nam skuvam čaj – predložila je domaćica, ali Anka je odbila, gledajući je neprestano svojim smedjim očima iz kojih su izbijale zavist i ljubomora.
– Ti znaš da sam ja uvek za piće! Sipaj mi vino! – blago je naredila.
– Može Zvonko Bogdan?
– Ako nemaš drugo…
– Samo to.
Pričale su i sećale se prošlosti, vremena kada su išle u školu, a onda je gošća zapitala za sina Ninoslava.
– On je srećan i ima sina Miljana. A ja sam zadovoljna sa snajkom! Mnogo se volimo.
– To je lepo. A da li on zna da mu ti nisi majka?
Domaćica se trže na to pitanje.
– Ne zna, Anka, i ne treba da zna. Odrastao je sa Milošem i sa mnom. Miloš je umro kada je Ninoslav napunio petnaest godina i pošao u srednju školu. I molio me da mu ništa ne kažem dok ne bude imao osamnaest godina. A ja sam čekala da završi studije. Onda se i oženio… Nisam htela da ga ražalostim. A bio je tako srećan… Moj mali dečak… On mi je sve u životu…
Ustala je i uzela njegovu fotografiju sa kamina. Nije ni čula nečije korake.
Kuma Anka se zadovoljno smeškala u sebi, videvši bledog i uznemirenog Ninoslava na vratima dnevnog boravka.
– A ja sam ipak saznao pravu istinu. Dakle, želim da znam ko je moja majka?
– Ninoslave, sine… Nisam te čula. Kada si stigao? Kazao si da ćeš ostati duže na putu. Jel Miljan sa tobom?
– Jeste, išao sam po njega. Bio je na treningu. Sada je u svojoj sobi. A ti moraš neke stvari da mi objasniš.
– Hoću, sine, objasniću ti. Ali, sada, imamo gošću… Kuma nam je tu.
– Vi znate ko je ona, je li? – pitao je Ninoslav i pogledao u kumu.
– Ja ništa ne znam o toj ženi. Htela sam samo da vas pozdravim, da vidim kako ste… A već je osam sati. Imam još jednu posetu… Pa svrati do nas, Nino, mi smo došle za praznike. Moja Sofija je mnogo volela da te vidi, a nije mogla danas da dodje i poseti te. Ne voli to ni tvoja majka.
Jelena je gledala u svoju školsku drugaricu, ženu koja je krstila njenog Nina, ne shvatajući šta ona govori. Njoj nikada nije smetalo da se Sofija druži sa Ninom. Ali, smatrala je da ona nije prava žena za Nina zbog svog slobodnog ponašanja. Volela je provode i izlaske, a Ninu je bila potrebna porodična žena. Vanja je to svakako bila. Dobra, ispravna i skromna devojka. A bila je i školovana. Čitala je knjige, govorila jezike… Sada je shvatila zašto se kuma Anka tako ponašala i zašto je nije bilo godinama. Uvredila se zbog Sofije. I došla je da se osveti.
Kuma je prosto izletela napolje, sa osmehom na licu. Jelena je gledala kako odlazi. Sneg je padao, a auto se izgubio u daljini.
– Želim da znam ko je moja majka.
– Ninoslave, sedi, objasniću ti.
– Ne, neću da sedim, želim da je upoznam.
– To svakako nećeš moći. Prva žena tvog oca je bila tvoja majka. Umrla je kada si ti imao dve godine. Ja sam se posle godinu dana upoznala sa tvojim ocem i udala se. Nisam mogla da imam dece. Tebe sam prihvatila i zavolela. Evo, to je prava istina.
– Želim da vidim njenu sliku.
– Ninoslave, pokazaću ti sutra. Umoran si… Za nekoliko dana će praznici. Treba da se odmoriš. Vanja i ja ćemo sve spremiti.
– Ona hoće. Ali, ti nećeš. Mi napuštamo ovu kuću. Ako je šta potrebno od novca, slaću ti, kao znak zahvalnosti, ali ništa drugo ne možeš da dobiješ od mene. Ni Miljana. Neću da on živi sa jednom lažljivicom!
– Nemoj tako da govoriš, majka sam ti.
– Prezirem te! Razumeš li me? Prezirem!
Ne želim da živim sa tobom. Da te moje dete naziva bakom. Sve vreme si me lagala. I ti i otac. Htela si samo da budeš na mestu moje majke. Ti si je i ubila!
Nino je otišao da spakuje svoje stvari, a kada se Vanja vratila iz pozorišta sa Miljanom, Nino se već spakovao. Vanja ga je molila da se urazumi i da ostanu u svojoj kući, koju mu je sagradio otac, a oni je sredili za sina, ali Nino je doneo svoju odluku.
– Pusti ga, Vanja. I ti podji sa njim.
– Ali, majko… – tako ju je Vanja oslovljavala.
– A mogu i ja da odem. Ako on želi…
– Ne, ne, mi odlazimo.
– Čuvaj ga Vanja – šapnula joj je Jelena.
Nervozan, razočaran i besan, Ninoslav je izašao iz kuće.
Danima je bio povučen u sebe, a njegovom lošem ponašanju prema ženi i detetu, doprinela je i kuma, sa kojom se vidjao, a ona mu rekla, da su se Miloš i Jelena poznavali pre smrti njegove prave majke. To je bila još jedna od njenih laži.
– Ja toj ženi ne verujem. Uvek je bila nadmena, uobražena i sebična. Nikad mi se nije svidjala.
Vanja je bila u pravu. Ali, pustila je da se Ninoslav sam uveri da ona laže.
I jednog dana, Nino je imao jednu posetu. Bio je to rodjeni brat njegove prave majke. On mu je sve ispričao.
– Mislio sam da ste vi samo drug moga oca.
– O, da, jesam. Nas dvoje smo bili nerazdvojni. On mi je bio kao brat. Ja sam ga i upoznao sa mojom sestrom. Ona ti je prava majka. Evo, vidiš, njenu sliku. Bila je prava lepotica. Sa plavim očima kao tvoje. I tako crnom, talasastom kosom. Ni jedna devojka nije bila tako lepa kao ona. Zvala se Lena. pričao mu je dalje. – Mnogo te je volela. Ali, sada si je sigurno razočarao. Vidiš, ona bi bila srećna da ti poštuješ Jelenu i da je zamoliš za oproštaj. Ne gledaj me tako, Jelena ne zna da sam ovde. Čuo sam se sa tvojom ženom. I sve mi se požalila na tebe. Nije lepo što se tako ponašaš. A o tvojoj kumi Anki, nemam lepo mišljenje. Ona mi se uvek nudila. Ako želiš, pokazaću ti njene poruke.
Tako se posle dužeg vremena, Ninoslav smirio i rešio da se vrati kući.
Bilo je baš uoči Božića. Jelena je spremala kuću.
– Možeš li da mi oprostiš, majko? Bio sam grozan. Nisam tako mislio.
– Znam. Volim te.
– A mene ne volite? Ja sam vas uvek hvalila da ste dobra svekrva. Da nema bolje svekrve od vas.
– Pa mislim da nema! – nasmejale su se obe na te reči.
Seli su za sto i, uz šalu, smeh i zdravicu, nastavili da se raduju praznicima.
