Месецима ти нисам чула глас, а још га се сећам. Месецима ти нисам видела лик, а проналазим га у случајним пролазницима. Сваки други ми има нешто твоје, а опет није ти. И не, не патим. Осетим неку посебну емоцију кад нешто твоје препознам. Кад осетим познати парфем, кад ме песма сети на море, на нас. Нисам пијана, кунем се, само блесава од себе, и… Не, ипак нисам заљубљена у тебе. Кад погледам иза себе, не знам ни да ли сам икада била. Или је то само био осећај сигурности и ужитак у пажњи. Ни сама више не знам шта си ми био, али добро знам да ми више ниси ништа. Успомене нисам заборавила, али ти ми ниси успомена. Лепе тренутке памтим, али ниси ти тај леп тренутак. Ти си само играо улогу у мојим животним искушењима, на мом животном путу, па си нестао. Као зрно песка ког са собом повуче море. Нестао си и са собом повукао сву моју љубав, повукао си мене. Повукао си ме у морске дубине, али сам се изборила за ваздух и испливала на површину. Ја која не знам да пливам због тебе сам била принуђена да научим. Због тебе сам заправо много ствари урадила први пут. Први пут сам неког повредила у свом животу и то си био ти. Да признајем, повредила сам те, али ненамерно, док си ти мени ране исцртавао четкицама и са великим уживањем. А ево данас, сваку ту рану сам обрисала, само су остали ожиљци и трагови четкице по мојој кожи. Ожиљци који не боле, не више, али ту су да ме подсете како се без тебе дише!
