Kad je Svarog hodao nad bezdanom,
Plakao je,
Jer oko njega beše samo tama,
Prostor ispunjen samo bolnom tišinom.
Tada jepesmom prekinuo ćutanje,
Znao je,
Da svet može živeti samo u njemu,
Da muke uvek prate rađanje.
Onda je pevao sve tiše i tiše,
I zaspao,
A gledajući bezdan poslednji put,
Odlučno prošaputao „Nikad više“.
Tako je ležeo u tami iskona,
I sanjao,
I stvorio svet, postao otac sveta,
Svakog roda i ploda, neba i kamena.
I Perunu svom sinu stvorio koplje,
I rekao mu:
„Kad jednog jutra vidiš da mlado Sunce,
Budi moje stare oči,
Uzmi koplje, probodi mi srce“.
Tada ću umreti, sanjati doveka,
I moj voljeni svet neće nikad nestati,
I iz moje rane poteći će reka,
Na njoj će plakati bogovi i ljudi,
Plakati, smejati se, postojati,
Živeće moj san.
