Ustali smo rano. Bilo je hladno. Ne volim i najmanju hladnoću, nimalo. Telo krene da mi se grči, lice mi se mršti, usne se skupljaju, a oči skoro da ne mogu da otvorim. Na vrhovima prstiju videla sam tragove zime. Nisam mogla da utišam čežnju za snom, dok sam pokušavala da se što brže spremim. Znala sam da me, ako ne požurim, čeka opomena da požurim. Majka bi prvo ušla u sobu. Po njenom pogledu razumela bi da li treba da se ubrzam. Kada bi ušla i prvo pogledala u mene,a onda rasejano po stavrima u sobi, znala sam da ne žurimo. Sama sam sebi davala pravo da se malo duže pogledam u ogleadalo, da se radujem čistoj odeći ili da skolpim oči, da odspavam još samo malo. Postojala su i jutra kada bi ona ušla kao i svaki drugi put, polako i tiho. Onda bi me pogledala pravo u oči. U tom njenom pogledu postojao je prekor. Tada sam znala da pre škole idem i na druga mesta. Od straha bi zaboravila na pospavanost, ljutila bi se na nju. Spemila bi se očas posla i krenula. Budući da smo živele same, majka je morala da me vodi svuda. Ponekad sam je pratila do posla, ali češće smo hodale nekim dugim hodnicima. Meni su oni uvek bili hladni, čak i u proleće.
