1. poglavlje
Sve da je iz oka ispalo…
Ostalo je samo još jedno pitanje koje drma čovečanstvo; Jesu li muškarci i žene prijatelji? Prošao je pored mene. Gledali smo se direktno u oči. Ja sam grizla pomalo usnu, pomalo hemijsku… Nervoza me je obuzimala kad god bih razmišljala o njemu… O svemu ovome.
Kažiprstom sam prolazila po prašnjavim knjigama koje su stajale na polici. Znate ono kada vas neko pita Veruješ li u muško-ženska prijateljstva? To pitanje ima nekakvu božansku notu, kao kada nekoga pitate da li veruje u Boga. A opet… Misliš li da postoje muško-ženska prijateljstva? Ovo pitanje je ravno onom da li neko veruje da postoje vanzemaljci. Možda deluje da buncam, možda ste već prestali sa čitanjem ovih mojih misli… Ali ako niste, želim da zastanete malo…
Ako su vaši odgovori na ova pitanja bili ne, vi morate misliti da je nemoguće i da prijatelj i prijateljica, sve i da postoje, moraju imati nekakvu super moć, kao Bog, ili, s druge strane da su čudaci, vanzemaljci… Ili možda verujete da je krevet kao stomak; ne valja kad je prazan i sve muke može prikriti.
Ako su vaši odgovori na ova pitanja bili da, onda sam ja za vas samo jedna ograničena bibliotekarka. Kako ne postoje? Evo Pera i ja već 20 godina… Tako je. Pera i Vi, gospođo, već 20 godina… I ko može reći da li se Pera u tih 20 godina na nekoj žurki malo više zapio, pa su mu i Vaši bokovi bili zanimljivi, makar na tu noć; iako trezan, to nikada ne bi uradio… I ko može garantovati da, dok ste u strastvenom žaru ogovarali svog nekadašnjeg momka, Pera nije slušao, ali je gledao svaki neuredan pramen Vaše kose i nalazio ga simpatičnim. I da li ste Vi, makar na par minuta, sati, pomislili da bi Pera možda bio taj?
Moja neposlušna štikla se izvrnula, ali su poslušne knjige padale za mnom. Pritrčao je da mi namesti suknju. “Možda bi bilo bolje da mi namestiš članak?”, vraćala sam naočare na malenu grbu svog nosa. “Šta će ti članak?”, nasmejao se umiljato. Slagali smo raskupusane knjige i sve je izgledalo kao u scenama provaljenih američkih filmova. Možda je nekome od nas i značilo to što smo se par puta dotakli šakama… Ustajao je: “Pazi kada hodaš… Izgleda da je šlic tvoje suknje izmešten. To te odaje.” “Ne brini.”, ustala sam za njim, “Makar da neko i nešto lepo vidi.” Počeli smo da se smejemo.
Reći ću vam jednu stvar… Postojala ili ne, muško-ženska prijateljstva su moguća, ali se ne događaju lepim ljudima…
