4. poglavlje
Spisak
Višnjino malo stopalo je cupkalo pred njegovim licem. Znojio se. Krv mu se odavno sjurila u glavu, ali umeo je da glumi. Poput jakog atletičara koji čeka znak da potrči i pobedi, pogled mu je bio usredsređen na jednu tačku stare prljave hartije koja je upravo ispala iz knjige. Lukavo je ignorisao, ali se beznadežno nadao. Jagodicama prstiju, Vuk je bojažljivo pipao papire koje je prethodno naslagao jedan na drugi. Međutim, Višnja kao da nije ni disala. Poput nekakve umetničke skulpture, članak joj je bio nepomičan. Ne dižući glavu, i dalje je kukavički mazio papire suzbijajući čežnju svojih prstiju da pređu preko njenih nogu. “Jesi li pokupio to?”, pitala ga je u nadi da će podići svoju jaku mušku bradu ka njoj. “Jesam.”, nije više imao izbora, ali ja neću zavaravati sebe kako bi bilo glupo da je nastavio da slaže već složene papire. Vuk je mogao slagati doveka da nije želeo da pogleda, a Višnja je i te kako bila svesna zbog čega mu je toliko dugo potrebno da vrati tri lista na mesto. Ništa ne bi bilo glupo da je situacija ostala na onome što je bila, ali on je muškarac koji oseća miris italijanskih čarapa, a Višnja je i toga bila svesna. Najzad, pogledom je pratio tok njenih butina. Halteri pod suknjom kao da su označavali linije po kojima joj je Bog crtao noge. Brzo se pridigao i pružio joj staru, raspalu knjigu. Vratila ju je na policu. “Mogli bismo popiti kafu?”, zaljuljala je ramena lagano u hodu. Zamucao je i ne stigavši da odgovori, preduhitrila ga je: “Mleko, šećer, cimet… Može?” Samouverenim osmehom je olabljivala negodovanje. Zakolutao je očima kada je prošla pored njega.
Vukov hod je unosio nemir. Posetioci bi pridizali glavu kada je prolazio, a zaposleni gotovo napuštali prostore u kojima su se nalazili. Za sobom je ostavljao uznemireni vazduh koji bi se od brzine besnog koraka pretvarao u nekakav vrtlog nemira. Pri zastajanju bi ispuštao olovni uzdah. Tako je i sada došao do svoje kancelarije u kojoj ga je čekala visoka tamna žena sa dve šolje kafe iz kojih se para uzdizala spokojno. “Sedi.”, rukom mu je pokazivala ka stolici, dok je drugom prinosila šolju rumenim bujnim usnama. Obrve su mu se kao oštrice zarile u kapke koji su od bola padali. Pogled mu je bio ravnodušan jer zaista i nije znao da li ga Višnjina arogantnost iritira ili pomaže u borbi da se ponaša pristojno. Seo je. Par trenutaka je posmatrao penu u šolji, a potom i butinu koju je oslonila na njegov sto. “Nisam je otrovala, ako o tome razmišljaš…”, dosadili su joj njegovi ispadi. Uzeo je šolju i stao pored nje zagledavši joj se u oči. “Zašto me tako gledaš?”, klatila je nogu kojom se oslonila o sto. “Kako te ja to gledam?”, prekrstio je ruke. “Kao da tražiš nekakvu grešku.”, zbunjeno je odmahivala glavom. “Nema greške.”, nosevi su im se dodirivali. Šolje su bile uveliko odložene. Zagrizla je usnu. Spustio je ruku na njeno koleno kako bi umirio nogu koja je nervozno lelujala. Višnjino disanje se ubrzalo. Imala je utisak da Vuk čuje preskakanje njenog srca. One njene savršene ključne kosti su ponovo nabrekle. Ali Vuk se nije makao ni korak ovoga puta… Održavajući distancu nosem, zadovoljno ju je posmatrao. Da je mogla da primeti, možda bi i videla kako se kez skriva u uglu njegovih usana. Klasična ljudska greška… Da bismo istražili, obično guramo glavu u problem dublje. Iako je rešenje tu, mi ne vidimo dalje od nosa. Da se izmakla, i Višnja bi ga videla. Razdvojio ih je Teodorov glas: “Jelica se javila! Pogledajte.” Gledali su u sliku svežih morskih plodova. “Šta kaže?”, Vukov glas je podrhtavao. “Teodore, znaš da ne volim uvode. S toga, mislim da je u redu da znaš da je sajam fenomenalan. Uspela sam da nabavim najnovije primerke po cenama koje će ti se dopasti. Tri spisateljice su pristale da gostuju na našim književnim večerima. Iznenadio bi se koliko ovde ima naših ljudi. Verovatno je da ćemo imati promociju jedne knjige. Obavestiću te o daljim dešavanjima.”, pročitao je mejl. “I to je to?”, Vuk je slegao ramenima zapanjeno. “Šta bi još trebalo da napiše?”, Višnja je dodavala ironiju kao so na ranu. “To bi bilo to. Svratio sam samo da vam to kažem. Trebalo bi da imam neki sastanak popodne, pa žurim. Inače, svaka čast! Lepo ste sredili biblioteku jutros…”, Teodor je izašao. “Izgledaš kao da si video duha.”, podsmevala se, ali Vuk je nije slušao. Jednostavno je izjurio iz kancelarije: “Teodore!” Okrenuo se:”Da?” “Kada će se Jelica vratiti?”, zadihao se od trčanja.
“Stvarno ne znam.”, pritiskao je dugme na liftu. “Nemoj to da radiš… Kaži mi.”, režao je. Teodor se okrenuo ka prijatelju: “Ostaće u Italiji još nedelju dana, a onda će uzeti odmor… Postoji šansa da ostane u jednoj italijanskoj izdavačkoj kući, ali to još nije sigurno. Svakako, značilo bi nam da neko sa tih prostora sarađuje sa nama, a ona će sigurno…” “Značilo?”, nasmejao se cinično, “Šta bi nam značilo u tome što ne bi bila ovde, sa nama? Kada si planirao to da kažeš?” “Ako budeš želeo da razgovaramo o ovome, možemo uvek otići na piće.”, tužno je gledao Vuka. “Sa tobom da idem na piće? Zar sam došao i ja na red? Mislio sam da si zauzet pomalo ovih dana, meseci…”, kez mu se proširio. Teodor se odmakao od lifta: “Slušaj me, Vuče, ja se zaista trudim da razumem situaciju u kojoj se nalaziš, ali ti mi nimalo ne pomažeš u tome; Zato mi reci sada šta hoćeš od mene, pošto ne znam da li primećuješ, ali svi strepimo od tebe kao od histeričnog deteta koje će svakog trenutka krenuti da se valja po podu od vrištanja?” Crven od besa, govorio je kroz zube: “Pričam o tome da se u poslednjih par meseci nismo pošteno videli, osim na poslu gde ti je jedino bitno da ona stara hartija koja smrdi na paučinu bude uredna među usranim policama koje je jedva drže! Van ove zgrade, ja sam još uvek tvoj prijatelj, čisto da znaš i…”
-Ako si mi prijatelj zašto se onda ovako ponašaš?
-Zato što želim da te trgnem iz te obuzetosti poslom i vidim onog Teodora kog zapravo poznajem.
-Vuče, ja sam i dalje isti kao što sam bio i…
-Nisi! Nisi, Teodore! To što si šef ovde, ne znači da možeš upravljati našim životima kako ti se digne…
-U redu. Do sada ti je bilo dopušteno da se ponašaš kao kreten. Isterao si svakog studenta iz čitaonice svojim urlanjem. Spremačica će imati o čemu da priča kada skuva kafu, a ja ti i dalje ništa neću oduzeti od plate. Znaš zašto? Zato što upravo sada pričamo kao prijatelji, ali nisam ja onaj koji se izgubio u igri moći, već ti. Jer ti ja dopuštam i previše očigledno. Ako te baš zanima, Jelka je otišla jer si je ti oterao, ne ja. Razlog zbog kog ti nisam to rekao je upravo taj što ste oboje moji prijatelji i što razmišljam šta bi bilo najbolje za vas… Kako u životu, tako i u biblioteci. Ti to ne bi mogao jer ti je teško u poslednje vreme da budeš i dobar prijatelj, a kamoli dobar šef. Kao što znaš, našoj Jelici je bilo teško, a s obzirom na to, ni ona nije sigurna šta će uraditi. Ti bi to znao, da si makar jednom bio iskren sa njom, umesto što mi sada govoriš ovakve stvari. Možda bi me i uvredilo ovo, da ti svaka reč nije natopljena grižom savesti zbog Jelicinog odlaska. Bolje rečeno, bekstva.
-Izvini… Ponašam se kao devojčica.
-Ponašaš se i gore.
-Žao mi je… Samo mi je muka od knjiga, ljudi, jezive tišine ove biblioteke i Jelke koja stoji iza onih pokretnih vrata tramvaja… Ta slika mi ne izlazi iz glave.
-Znaš kako i meni je muka od Jelkinog i tvog sranja koje gledam čitav život, ali Jelka makar nikoga time nije mučila, osim sebe. A ti umesto da tražiš par dana odmora i popričaš sa nekim od nas, piješ kafu, iako ti treba nešto mnogo jače. Da si bio normalniji, možda bih ti ponudio viski. Sada, jedino jako što možeš da dobiješ je šamar. I da si makar razgovarao sa mnom… Ne bismo se njuškali kao moja bivša devojka i ti, ali sam siguran da bi ti razgovor sa mnom, iako ne deluje tako, pomogao više u zaboravljanju Jelice.
-Teodore, između Višnje i mene zaista nema ničega i ničega neće biti. Ti to znaš.
-Ja to znam, a isto tako znam da si iz čitavog razgovora samo to znao da opravdaš…
-Teodore…
-Oprosti, već kasnim na sastanak.
Ponovo je poraženo gledao u klizna vrata koja ga razdvajaju od prijatelja. Kleo se da to nikada više u životu neće videti. Ipak, ta izdaja svog sopstvenog obećanja, stezala ga je u grudima. Oči su ga pekle dok je posmatrao kako Teodorova silueta iščezava. Jesu li to Vukove suze?
Zatvorenih očiju se ljuljuškao u svojoj stolici. Pogledao je u Višnju snuždeno. “A tebi se nije javila?”, pitanje joj je bilo prožeto sažaljenjem nakon što je primila Jeličin mejl. Vuk ju je pogledao sa prezirom: “Šta misliš?” Graciozno je došetala do njegovog stola i zapalila cigaretu: “Ne vidim zbog čega te je to toliko tangiralo? Kao da bi to promenilo nešto?” Vuk se podsmehnuo: “Ne bi ti to razumela…” “Ne bih razumela da ti je pred očima bila dosadna, a u daljinama sada neodoljiva?” “Ne.”, seo je pored nje na sto, “Ti ne poznaješ Jelku.” “Poznajem žene, Vuče.”, naglasila mu je ime nakon što je otresla žar. “Nisu sve žene iste,”, uzeo joj je cigaretu, “Višnja.” “Je li?”, vratila je svoju cigaru, “Šta Jelica to ima što ja nemam?” “Vi ste potpuno drugačije u svemu…”, pogledao ju je prodorno, “Osim u lepoti… Tu ste obe preterale.” “Zar to nije dovoljno?”, usmeravala je dim ka njemu. “Kakve su želje, takvi su i kriterijumi.”, približio joj se. “Želja je i dalje prisutna.”, nastavila je da igra uprkos lošim kartama u ruci. Ugasio joj je cigaretu: ” U pravu sam. Vas dve ste lice i naličje jedna drugoj.” “Šta je lice, a šta naličje?”, mrmljala je pridržavajujući cigaretu usnama. Dlanom je ugasio vatru koju je stvorila pritiskom na dugme upaljača. Grubo joj je izvrnuo zglob i otrgao ga. Bio je maestralan u kreiranju i ubijanju varnica između njih. Približio joj je plamen koji je grejao oba njihova lica: “Za Jelku je prijateljstvo kamen o koji se saplela kada joj se desila ljubav, za tebe je prijateljstvo oružje koje vešto koristiš sa Teodorom, Draganom… Sa mnom.” Uvređeno je izmakla cigaretu koju je krenuo da joj oduzima. Nosevima su prkosili jedno drugom: “Odakle ti drskosti da me smatraš toliko bezdušnom?” “Nema u tebi ničeg surovog…”, pokušavala je da ga omekša tužnim prodornim pogledom, “Ali nisi ni naivna. Ti si lepa žena koja je toga svesna. Iskorešćavanje te moći, potpuno je prirodno.” “Za tebe više nema cigareta.”, pokušavala je da blefira. “Mislio sam da smo prijatelji.”, postavio je stopalo uz njenu štiklu. Povlačeći narednu kartu, obuhvatio joj je zglob i polako ga spustio do njenog boka. Postavio je prste na njene usne jedva ih dotičući. Drugom rukom je sklonio pramen kose kom je žar pretio spaljivanjem. Uhvativši cigaretu, spustio ju je u pikslu i ugasio. Sada, kao izvukavši baš onu kartu koja mu omogućava da pobedi, spuštao je dlan iza njenog uha i ispružio palac kojim je nastavio da joj mazi usne: “Samo zašto prvo Teodor, pa Dragan? Jesam li i ja došao na red? Zar Dragan nije dovoljan?” “Kakve želje, takvi kriterijumi.”, iskoristila je njegovu taktiku protiv njega. Cinično se osmehnuo. Iskusan igrač, ostao je miran; dok je bečio oči u sebi od panike. Ovaj potez bio je onaj kojim se, naizgled dobijena partija, preokreće tako da onaj koji vodi, biva sateran u ćošak. Odjednom, počeo je da je gleda drugačijim očima. Iako ga do sada nije privlačila, ovaj potez probudio je u njemu poriv da je snažno privuče ka sebi. S obzirom na to da Višnja igra na blef, jedino što je Vuku ostalo je da proba to da prozre. Stegao ju je za kosu: “Vidi, Višnja, ovaj sto bi još davno bio raščišćen od papira da su moji vratni mišići i ključne kosti nabrekle kao tvoje, ali kao što vidiš…” Osmehnula se cinično nastavljajući da blefira: “Bože, Vuče, ja ne bih da raščistimo sto. Ja bih da uzmemo nešto drugo…” Popustio joj je kosu zbunjeno. Iz tašne je vadila džoint.
Sedeli su na podu, naslonjeni na Vukov sto. Raskopčane košulje i u smradu od viskija, Vuk se ispovedao: “Ona pokušava za nešto da me kazni…” Uzimala je džoint iz njegove ruke: “Jesi li je voleo?” “Više puta u životu. Od detinjstva, pa do sada; ne bi mi dve šake bile dovoljne da nabrojim. Uvek smo se mimoilazili. Jebalo me je to što nikada nisam znao kada se to dešavalo da li je volim ili umišljam…”, popio je viski i namrštio se. “Valjda je to ljubav… Kada je toliko dobro da počinješ da gubiš razum.”, ispustila je oblak dima sa usana. “Upravo.”, potvrdno je klimao glavom sipajući im viski. Višnja je sela za svoj sto i otvorila mejl:
“Draga Jelka,
Voleo te je; štikliraj prvu stavku…”
Zadovoljno se zavalila u stolicu. Vezivala je kez okovima usana, ali i to je bilo labavo; Pobedila je. Nije teško kada znaš koje karte su u špilu… Na kraju, lepota je moćna, ali želje su zahtevne…
