Пре много времена, постојала је вампирица која је све своје жртве прво љубила а онда би им пила крв до последње капи. Остављала бих тако на видљиво место. Уместо да се реши тела. Тако су сви знали за њу и сви су је се бојали.
Па, скоро сви. Постојао је младић, који је био потомак ловаца на вампире.
Једне летње вечери док је месец био пун и сви се посакривали у своје домове од страха за своје животе. Овај младић по имену Аксел је био позван да дође у село где је ловила људе ова вампирица. Сат на цркви је откуцао поноћ.
-Време је за лов. Помислио је Аксел док се магла полако спуштала над селом. Није могао да види ни прст пред оком. Чуо се смех као у детета. Аксел је гледао тамо – амо држећи десну руку на балчаку мача.
Пред њим је стала жена у белој хаљини која је више личила на спаваћицу.
Осмехнула му се и пожелела ‘’добро вече’’. Пришла му је близу спремајући се да га пољуби. Али Аксел је одгурнуо од себе. Побеснела је. Очи су јој попримиле црвену боју и показала му је своје зубе.
То је она!Вампирица! Помислио је Аксел док се вампирица спремала да га нападне.Чуо се болни врисак.На поду је лежала сада већ мртва вампирица.На њеним грудима се налазио Акселов мач.Из груди и уста је потекла крв.Магла се разишла.Попалила су се улична светла.И сви су из својих кућа истрчали да виде шта се десило.
Чудовиште је мртво!Повикао је Аксел извадивши мач из тела вампирице која се претворила у пепео.Чули су се клици одушевљења.И аплауз.Славило се те ноћи.Да би већ сутрадан Аксел отишао негде другде.
У лов на вампире.
