Već mi zastaju reči u grlu,
tope se kao šećer na suncu
blede i nestaju i više im nikada neću ni traga videti,
te proklete prećutane reči
niko ih se više neće ni setiti, zar postoji veći gubitak?
–
Gorči mi u ustima od svih tih nežnih reči,
pa zar ni jedna nije mogla biti iskrena?
zar mi je pred svakom morala zaigrati usna, zatreperi glas i izgubi dah?
i ponovo bih slagao, nasmejao se i molio nebo za oprost, zar postoji veći žal?
–
Ne pitam kako si?
u kom si gradu?
da li ti je šta potrebno
i da li imaš za stan
sva ta pitanja su mi,
eto tako,
dosadna,
ne zanima me da li si srećna,
da li ti je duša spokojna
i da li još uvek sanjaš,
postojim samo ja, zar ima većeg licemerstva?
–
Ni jedna od ovih reči nije tačna,
ili samo tako umišljam
busam se u grudi,
a zapravo sam jako tužan,
duša mi je skučena
kao da žaoka u njoj stoji,
misli kisnu negde na nekom brdu
napustile su me
–
Nije ova moja tuga štap za poštapanje
niti mojoj duši okrepa
