(Anđelki)
Odseći glavu čoveku
Nije isto što i okončati jedan život
Udovi često znaju da se kreću
Iako glave odavno nema
Ali ubediti ga da je već mrtav
Dok još uvek prebira po sopstvenim kostima
I dok ga rebra bole
Nakon prežiljene
Nesreće
Vaša je najodvratnija obmana.
Svakim povratkom sve me jače steže
I uvek se uplašim da ću na licu
Spaziti
Koju boru više
Da ću zaogrnut banalnim obavezama
Zaboraviti siluetu rascvetale kajsije
Na raskrsnici pored oronulog natpisa
Napuštene gradske stanice
Svakog puta mi se poveriš
Na vratima
Da te boli
Zub
Glava
Sećanja
Na ono što smo nekada bili
Roštiljanje pored stare šupe
Bicikl s pomoćnim točkićima
U školskom dvorištu
Držanje za ruke ispred dnevnog boravka
Prvi šator od čaršava na kabastom krevetu
Prvu mušemu isheklanu za mene
Kažeš mi sada si tamo u velikom gradu
Znam da imaš obaveza
Pitaš me kako je na poslu
Boli te to što ne znaš
Da li kolege brinu o meni
Pitaš se šta radim kada sam usamljen
Kako se hranim i da li kuvam
A ja pod plaštom nakaradnih odgovornosti
Zašivene svakodnevice
Žrtvovanih snova
I još jednog u nizu –žurim –
Ne umem ni iskren osmeh
Jutarnjem prolazniku
Ispred Zemunske pijace
Da uzvratim.
Ko sam ja?
Svake večeri
Pre spavanja
Dobro napunim perjanicama
Sve jastučnice
Vežem dve cigle za stopala
Jer je lakše zaspati
Bez mogućnosti da se pomeriš
Ulevo ili udesno
I bez gledanja u oči
One pred sobom
Lakše je zaspati kada večeraš hladne ostatke
Jednog „Biće oni dobro“
I zasitiš sebe usput jednim lažnim
„ovo je za njih“ .
Kada sam prestao da živim?
Sinoć su me uveravali
Da se pukotina u ćošku zida
Spavaće sobe iz detinjstva
Nije proširila
Od prethodne posete
I da je buđ oduvek bila tu
Samo je nisam
Kažu
Ranije primećivao
A ja kao dobro dete
Opet poslušao šapat utehe
I još jednom utekao međugradskim
Ko zna gde i ko zna kome
U potrazi za boljim juče
Po pesmama
Uveren u to da se ništa nije promenilo
I da bez mene žive kao i do sada
Mada mi se uvek čini
Da je posle svakog rastanka sve teže
Vratiti se
Da je travnjak iz nedelje u nedelju
Manje potkresan
Lavež pomalo promukao
Očeve oči crvenije
Jutarnji kašalj sve hrapaviji
I svakoga puta bar jedno kajanje više
Za poneti
Ali bez brige
Večera se bliži
Uskoro ću ponovo zaspati sit
Stomaka punog
Šupljih kostiju.
Ko sam ja?
Svi moji najmiliji
Tragično pate
Od osetljivosti
Na hladnoću
I dok je moja majka
Napuštena od voljenih
Ostala sama sa grejnim telima u četiri zida
Koja nisu ni tela
A iz zime u zimu je sve manje greju
Jedna je umetnica iz Zabele
Zajedno sa sopstvenom gitarom
Stradala od promrzlina
Nakon što su je najbliži ubedili
Da njoj zapravo NIJE hladno
Da nije pretrpela nesreću
Da nije usamljena
Već da je ona sve to umislila
I da se u Današnje Vreme ne gine tek tako
Već se jedino grandioznost
Pa čak i u samoj smrti
Priznaje i računa –
Poslednje što sam od nje čuo
Bilo je:
Tek od ovog trenutka stvarno živim.
Ko smo mi?
U zemlji za koju kažu
Da je i Bog lično zaboravio
Dočekujem tek još jedno jutro
Pred ogledalom noktima ljuštim
Skramu sa ivica očiju
Iznova me boli stomak
Od nesvarenih kostiju
Pokušavam da se setim
Šta sam do sada preživeo
Koliko toga je ostalo iza mene
I da li je juče bilo stvarno –
Čujem da sada mladi marširaju
Ponovo pevaju
Balaševićeve i Marčelove pesme
U sred Niša citiraju Miljkovića
Drže se za ruke i grle
I na trenutak mi sve ponovo zaliči
Na detinjstvo
Prolećni vetar još uvek miriše isto
Na koži je ispod lipe toplo kao i nekada
Vlati trave još uvek rastu uspravno
Kajsija se rascvetala i ovoga marta
Stara mi se još uvek raduje
Kada god skupim hrabrosti da se pojavim
I možda više ne razumem ko sam
Dok plutam u svoj svojoj fluidnosti
Ali makar znam da u svemu postoji –
Konstanta.
