Nosila je jaknu od aluminijuma. To verovatno nije bio čist aluminijum, već ojačan nekom legurom. Umesto rajfešlusa imala je šavove koji su radi sigurnosti bili zavareni.
Malo ljudi je znalo da ona ima takvu jaknu, jer za svakog običnog prolaznika, površnog prijatelja, rođaka, ta jakna je podsećala na sve ostale jakne koje devojke nose.
Ispod jakne je krila sve: iskustva, predrasude, emocije, ožiljke, patnje, sreću, godine…
Na početku razgovora pričali smo o sasvim običnim stvarima, o stvarima koje nikog stvarno ne zanimaju.
Kako je odmicao razgovor, primetio sam da se nešto čudno dešava sa njenom jaknom. Naime, što je bivala otvorenija, tako se jakna skupljala i širila, dok najzad u jednom trenutku, sa nje nije izleteo jedan šav.
Od silnog zanosa u svojoj priči nije ni primetila da je ispao jedan, a potom i drugi.
Na tom mestu, gde se napravila pukotina ili mali otvor, tačno se mogla videti unutrašnjost jakne.
Ona polako spusta pogled ka mojoj ruci. Vidi da u njoj držim šavove. Zbunjeno me zatim pogleda, pocrvene, zgrabi jaknu rukama, zateže je čvrsto, ustade sa stolice i ode do toaleta.
Bio sam navodno ravnodušan.
Polako sam otključao svoju jaknu od čelika.
I ona je bila ispunjena gotovo istim stvarima kao i njena. Ali je kod mene sve bilo uredno složeno po džepovima. Bar sam tad to mislio.
„Pa dobro, vidi se da je devojka neiskusna, mislim jakna od aluminijuma?“
Iz džepa sa emocijama izvadio sam šal. Zaključao jaknu, stavio šal oko vrata i ugledao nju pored i njen zbunjeni osmeh. Osmeh je valjda bio zbog mog šala, tačnije zbog praha koga je pokupio kada je stajao u unutrašnjem džepu.
Još jedan pogled. Pogled koji traži odgovore, usmerenje, sujetu.
Moraću sutra da zategnem zavrtnje, šrafove i šavove na svojoj jakni.
I naravno, da otresem prah sa šala, jer ljudi vole da zloupotrebe taj prah, ili da ga pogešno shvate.
