1
Pričaju.
Dobro i inspirativno pričaju.
Pričaju, govore, objašnjavaju, uče… da je tvoj svet u tvojoj kutiji.
Da su tvoji pogledi ograničeni i da dopiru samo do zidova kutije.
Da imaš samo subjektivnu sliku o životu i svetu. Tvoju ličnu. Formiranu na osnovu tvog dosadašnjeg iskustva.
Pozivaju te da se probudiš! Da otvoriš oči! Da srušiš zidove kutije i izađeš iz nje.
Jer kada to završiš, bićeš kao i oni – SLOBODAN!
SLOBODAN u nekoj drugoj kutiji.
I tako se takva priča ponavlja oduvek.
I to je ukratko priča o kutijama.
Ali!
Ali, ja nisam kao drugi. Ja te ne lažem.
Već ti dajem istinu na dlanu.
Uzmi je, neka bude tvoja!
Evo ti duša i telo,
evo ti sve što je moje!
Dakle, oslobodi se kutije, sruši zidove, izađi, budi slobodan, ne slušaj druge…
Dođi u moju kutiju…
2
Razvalio sam glavom zid svoje kutije. Izašao sav krvav. Bez ijedne ogrebotine na sebi.
Bio sam SLOBODAN.
A šta sam radio van kutije?
Eh…radio sam svašta!
Pravio sam haos!
Izokrenuo sam najpre svoju percepciju, pa onda i ceo svet naglavačke.
Doveo sam sve u pitanje! Istoriju, poredak, vrednosti, suštinu i forme, dobro i zlo, moral, Veru, Nadu i još tu neke žene…
Rugao se rugačima, nadao se kolačima…dizao revolucije i pričao o istini, pa ih napuštao, ne bi li im se opet vratio…
Bila je to jedna ludnica licemerja.
Kao ova danas. Samo što je ova danas njihova i vaša, a ona je bila moja.
Bio sam oduševljen i slobodan i zgrožen.
Vratio sam se u svoju kutiju. Sklupčao se u uglu iste. Obrisao prstima krvavo čelo bez krvi i posekao se o ožiljke.
Jer ako sam ja plod svog okruženja, kutija je bila moje drvo.
Moja greška je bila u tome, što kada sam sekirom posekao drvo, nisam uništio sekiru, već sam je trijumfalno zabio u panj. Zaboravivši da je drška sekire od drveta. Na kraju drške, drvo je ponovo počelo da raste.
Zato se ponovo vraćam u kutiju.
