Ima starinsko ime.
Jedno od onih starih ženskih imena, poput Perside, Ruzmarinke…
ne volim takva imena.
doduše i moje ime je staro ono na “slav”, ali ga volim,
valjda zato što je moje.
Ona je često sa mnom.
ponekad mi bude jako lepo dok je tu.
tada i napišem nešto.
baš ovo sam napisao u njenom prisustvu.
evo baš gleda u ovu rečenicu i smeši se…ironično.
Ona me ne drži ze ruku, već me hvata i to obično za rukav,
zato je i sav poderan.
Mislim da me voli.
toliko, da me često napusti bez reči.
tada sam najsrećniji.
ipak osetim kako me iz prikrajka posmatra.
nisam joj jedini.
ima ona još mnogo veza, ali naš odnos je drugačiji.
to je zato što u drugim vezama ona već zna šta da očekuje.
ja sam drugačiji.
bar tako ona kaže i još veli da uvek imam nešto novo da kažem.
tu se slažemo.
Njeni zagrljaji su brutalni, na spavanju.
prva jutarnja slika, je njena,
na poslu, ona,
po povratku kući me čeka,
u snovima je nema.
zapravo tu je jedino i nema ?
Zna da bude i laka i teška,
da prelazi u neka druga stanja,
da menja oblike i boje,
da prati trendove i bude patetična.
Ne volim je,
ali znam da budem srećan sa njom i ona to zna i zbog toga me voli još i više.
znam da je kontrolišem,
ili bar tako mislim.
da, jako sam kritičan prema sebi i sve dovodim u pitanje.
ili ne sve ?
nju ne dovodim, osim kada je zovem ?
šalim se.
nju ne dovodim u pitanje.
nju pitam za odgovor.
Depresija kaže da nema odgovor.