Ono što me čini sretnim jeste dno na kraju čaše
Ono što me veseli je bledilo posle iskapane noći naše
Ono što me čini indoletnim Epikur još davno reče
Ko će koga nadmudriti pitanje me stalno peče
Za novac me nije briga
Veselo se i bez njega nosim
A veseli me teška knjiga i to što u sebi nosim
Možda je to ništa, možda ja nikome ne smetam, možda
sve to ja umišljam možda mi pesma ne valja reda, ali sigurno znaj moja soba mene i drage meni čuva, pa se ne bojimo dok napolju snažni vetar duva.
Na ulici je mnogo toga bledog, radovalo bi me da me neko dete loptom u glavu pogodi, pa da me probudi ali dece na ulici nema već suvišnih komentara ko šta vozi i kakva se nova pakost sprema.
Ali pesnik motor nema i teško doskočiti hulji stranoj nego sive pegaze jaše. Điha rago na novu vetrenjaču neka se osvojii nešto novo, nešto potpuno i samo naše.
