U Beogradu je danas 37 stepeni, a u gradskom prevozu je tako da ti kada izađeš bude čak malo hladno. Ja se, ipak, vozim praznim, klimatizovanim autobusom, 40 minuta daleko od te vreline, a kako mi se odavde čini, svetlosnu godinu daleko od Beograda. Vozim se do prodavnice u susednom mestu, jer ova naša ne radi posle podne.
Prošlo je sad već tri dana kako nisam jela industrijske slatkiše. Kutije jafe, plazme, toblerona i napolitanki ostale su da se tope na beogradskom suncu zajedno sa mojim prošlim životom. Ovde sam da se oporavim, da shvatim kako će novi život teći, ako se to uopšte može shvatiti.
Ovo je mesto u kome se jede samo domaća lenja pita i njoj slični kolači nastali od najosnovnijih sastojaka – brašna, šećera, mleka i još ponečega što se u tom trenutku nađe u frižideru. Razlog tome nisu prazni rafovi u prodavnici, već vreme koga je puno i koje se mora nečime popuniti. Nikada do sad nisam videla vreme kako stoji. Mislim da mi je čak ta izreka uvek bila glupa, kako vreme da stoji? Ono uvek teče, prolazi, izmiče. Beži ti. Kreče se brže nego što ti možeš da stigneš. Uvek žuriš, i uvek zakasniš.
Danas će se, ipak, na moje brze gradske ruke, vazda napeto zalepljene za volan, lepiti testo pite koju pravim za naredna tri dana. Uz pitu ću piti domaću kafu, jer za hladan nes sa gustom penom nemam slamčicu. Kolač i kafu nosim u krevet, na koji sedam u odeći od spolja, dok mokru kosu naslanjam na jastuk. Tako živim ovde – bezbrižno i sporo, i pitam se da li do Beograda još uvek treba 40 minuta ili taj put sada duže traje?
