Hladna i kišovita noć. Veče na kućnom pragu. Zaljuljala sam praznu ljuljašku i ušla u kuću. Cika dece odzvanja u daljini a ja leno oblačim papuče. Zgotivim topli crveni mirisni čaj od hibiskusa. Srčem, smejem se samoj sebi, kako bi me sad majka opominjala, šta to radim. Nije pristojno. Ponavljam isto srkanje , dečiji inat nisam prevazišla do sada. Nije da sam ponosna na to, ali na dečiji duh u sebi jesam.Ponese me u poznim godinama i zaboravim na bol u kolenu, kašalj ne znam od čega. Dubokih uzdaha kad se borim sa dahom, a duša treperi, nema godine. Ona je bezvremenska.
Knjige su oko mene , imam veliki izbor, a vremenski ne stižem radoznalost da nahranim.
Skačem sa teme na temu, čitam nekada bez redosleda. Ali sve su one tu, moje drugarice, sa svojim temama, životnim, ljudskim, ženskim.
Upravo završavam knjigu „ONE SU PROMENILE SRBIJU“ napisale Tatjana Loš i Milena Marković.
Sedamdeset biografija heroina u vremenu u kome su živele. Majke, vladarke, naučnice,umetnice, ktitorke, zadužbinarke, sportistkinje, muzičarke, arhitekte, ratnice…
Sve su one zadužile Srbiju, da ih ne potisne u zaborav. Mnogih su se setile spisateljke ove knjige i utisnule u večnost.
Od sedamdeset umnih i jakih žena, dosta je njih kraj života okončalo u siromaštvu , zaboravljene i same. To je nepisana sudbina jakih žena.
Čitam i divim se nepresušnom talentu i volji za stvaralaštvom. Često su nailazile na povređenu mušku sujetu i dobijale loše kritike za svoj rad, ne želeći pristati na njihovu naklonost.
Osporavan je natprosečan dar u oblastima kojom su se bavile, teško se dolazilo do posla.
Ženski položaj uvek je imao teg više na kantaru nego muški, koji je odskakao.
Tako je to bilo stolećima iza nas. Sada se nešto menja u tom odnosu, puna su usta jednakosti, finih manira, naučenih govora. Volela bih da je iskreno!
Nisam feministkinja niti ratnica, ali sam za fer odnos među polovima i uopšte svim prihvatljivim socio-kulturnim odnosima.
Dobro bi bilo nadmetati se u talentima, znanjem protiv neznanja.
I tako stigoh do pozne večeri sve u pametovanju sa samom sobom. Razmišljam o manjku vremena i budućnosti. Sad se baš osećam dobro. Kao da sam mnoge epohe zatvorila , stavila tablu na spomenik i idem u novu izgradnju svetova , novi level.
Jedan miran posvećen život duhovnom uzrastanju, dopunjavanju nedovoljnog znanja , pisanju, kristalisanju misli i ideja.
Postepenom zalasku sunca, kako sam pisala o starenju. Bez mnogo erupcija pri zalasku sunca , ali sa dovoljno svetla i bljeska da se osetim živom, vedrom i svrsishodnom. Bez dečijih glasova mojih unuka, njihovih roditelja, fotografija sa raznih destinacija, radosnih, nasmejanih, životnih, moje godine ne bi imale taj lepi osećaj ugode i celovitosti.
Ovaj mi kraj liči na uramljenu fotografiju radosnih lica mojih bližnjih , neka tako i ostane. Volim vas!
Baka Jasna
Jasminka Nikolić ex Brdarević
