Noći besane

Kao pokolj

Na polju bez strašila

Oh traju dugo

Traže prepuštanje

POVERENJE

A šta je poverenje?

Ovaj ambis između dva nepostojanja

Zar da se žalim na ovo svoje malo postojanje

Kada je jedan korak do nestanka

i prestanka

Čini mi se da sam celina

Da sam cela i spokojna

Kažu nikad nisam

I ova koža koja me je obgrizla

Sa svih strana

Gušim me

Čini se da tonem

U bezdan

do dna…

Iskopala bih sav ugalj

iz osećaja

pokosila svoju kožu i otvorila brazde

Pisci su pisali svoje misli u trenucima srama

I ta teška osećanja se činila kao greh

A ja baš volim da odem na dno osećanja

Tamo gde je izlaz

Moj izraz

I kraj