ČAROBNA POLJSKA

PUTOPIS KROZ KRAKOV I VARŠAVU

Želju da otputujem u Poljsku sam imala odavno. Obožavam Šopena, njegove kompozicije, silu emocija, pa gde je onda bolje otići nego na Međunarodni Šopenov festival koji se održava krajem avgusta, početkom septembra. Karte za koncerte sam rezervisala još u maju mesecu i tako uhvatila poslednji voz za karte.

Dovoljan razlog za otići je i da je to zemlja Nikole Kopernika, astronoma koji je potpuno promenio pogled na dotada važeći geocentrični sistem, stavljajući Sunce u središte oko koga se okreću planete.

Da ne pominjem Isaka Baševisa Singera koji mi je jedno vreme bio omiljeni pisac, inače dobitnik Nobelove nagrade, za koga mislim da ne postoji njegovo slovo koje je objavljeno a koje nisam pročitala. On nas je svojim divnim pisanjem i jidiš jezikom uveo u život jevrejske Poljske: Bilgoraj, Lublin, Varšavu, Krochmalnu ulicu.

Iz Beograda smo stigli u Krakov večernjim letom. Sačekalo nas je 22 stepena Celzijusa, zapravo beogradsko proleće, i lepo vreme nas je pratilo sve vreme boravka u Poljskoj.

Odmah smo krenuli u šetnju do centra. Pretpostavili smo da će grad biti pust i da ćemo ostati gladni, ipak je ovo sever i ipak je nedelja u pitanju. Ooo, kako smo pogrešili. Za 10-ak minuta šetnje od našeg hotela našli smo se na glavnom trgu, Rynek Glowny, srcu Krakova. A u srcu Bazilika svete Marije, zatim, renesansna zgrada nekadašnje suknene pijace, Sukiennice, a sada prepune prodavnica ćilibara i svega što se može napraviti od ćilibara, od nakita do raspeća.

Tu je naravno i spomenik Adamu Mickiewiczu, velikom poljskom pesniku romantičaru, glas ljubavi prema otadžbini.

Oko ogromnog trga sa kolonadama tiskaju se restorani, i kafići. Sve je vrvelo od sveta. Sve što je moglo da se miče išetalo je na trg. Tu su i beli fijakeri sa zapregnutim okićenim konjima. Deca trče za njima. Opšta gungula. A gde jesti, izbor je ogroman. Opredelili smo se za kriterijum gužve, većina valjda zna – Staropolska karczma. I njoj smo se u Krakovu uvek vraćali: Pierogi, testo od krompira, punjeno raznim nadevima, mesom, pečurkama, kupusom, a moj izbor je bio drobljeni sir. Niko ovde nije pogrešio ko je naručio pohovane šnicle, koje mene neodoljivo podsećaju na bečke šnicle, uvek poslužene sa kiselim kupusom i biberom u zrnu u drvenoj ćasi dok je u drugoj drvenoj ćasi krompir. Najviše se pije lager pivo. Jednostavno nema greške. Cene su kao u Beogradu, a račun stiže sa već uračunatim bakšišom.

Sledećeg jutra šetnjom pored Visle smo došli do  posebne gradske četvrti Kazimierza: osnovan poveljom kralja Kazimira Velikog 1335. Vremenom se razvio u središte aškenaskog jevrejskog života i zajednice. Tu im je bilo dozvoljeno da slobodno žive, trguju, bave se zanatstvom i naravno, intelektualnim profesijama: bili su lekari, advokati, apotekari, bankari. Vremenom je njihov uticaj u privrednom životu grada bivao sve veći. Kazimierz je cvetao, pulsirao nekim svojim tempom, životom po svojim običajima, svojim školama svetilištima- sinagogama. I sada kad idete glavnom ulicom ovog kvarta – Szeroka, oseća se duh davno pobijenih stanara.

Jevreji iz celog sveta daju doprinos da se oživi ovo mesto, da se nastavi način života i tradicija njihovog naroda. Otvoreni, kafići, restorani imaju jevrejski, za mene malo egzotičan pečat. Pili smo kafu sa medom, celim štapićem cimeta i kardamonom. Zatim smo ušli u malu, staru Remuhovu sinagogu, nazvanu po svom čuvenom rabinu iz 16. veka. To je ujedno i jedna od najstarijih sačuvanih sinagoga u Krakovu. Na mene je snažan utisak ostavilo groblje u okviru dvorišta sinagoge. Neki grobovi potiču još iz 16 veka.

Svaki grob ima sačuvanu priču o svom stanaru. Ima dosta i malih, dečijih. Na svakom od njih su pažljivo poređani mali kamenčići. Znak da i dalje mnogi misle o njima. Nema sveća, nema cveća. Oni se tope i trunu. Kamenčići kao i sećanja ne.

Stanari ovog kvarta su u toku II svetskog rata najpre odvedeni u geto koji se nalazio van Kazimierza, a odatle u logore koji su bili njihovo poslednje odredište.

Krakov ima svog zaštitnika, to je Sveti Florijan. Po njemu je nazvana i glavna kapija na ulazu u Stari grad i tom Florijanskom ulicom se stiže do glavnog trga.

Oko zidina Starog grada se prostire zeleni prsten. Park, zelena oaza ima mnogo klupa, ljuljaški i  pun je studenata, starih, mama sa decom i od šetnje iznemoglih turista.

 Poljska je imala mnogo aristokratskih porodica koje su se utrkivale u bogatstvu i moći u društvu. Jedna od najvažnijih porodica je bila Czartoryski. Bili su mecene i strastveni kolekcionari. Najvažnija od njih je bila Izabela Czartoryski i njen sin Adam koji je kupio sliku Dama sa hermelinom, Leonarda da Vinčija i poklonio je majci. Leonardo je naslikao Ceciliu Galerani ljubavnicu Ludovika Sforce. Ona na slici nema uobičajenu pozu dama iz visokog društva za to vreme, već izgleda kao da je iznenada neko pozvao i ona se osvrnula preko ramena. Ta slika spada u one za koje je potrebna klupa i kako bi ste mogli da joj posvetite zasluženo vreme. Šta reći, lepota koja ostavlja bez teksta.

Biti u Krakovu a ne obići Wawel je prosto nedopustivo. Wawel je dugo bio sedište poljskih kraljeva. Tu su živeli, tu su se sahranjivali. Sa brda su imali najlepši pogled na grad-kraljevski. Tu su skupljali svoje blago koje je sačuvano do danas. I kakav bi to bio zamak da nema strašnu pećinu i zmaja koji bljuje vatru. Dokaz koliko o ukusima ne treba raspravljati je izjava mog supruga da mu svi evropski zamkovi liče jedan na drugi. Haahah!

 Ono što je njega zanimalo je rudnik soli Wieliczka (Vjelička) koji je moram da priznam i mene prijatno iznenadio. Nalazi se na 15 kilometara od Krakova. So se iz ovog rudnika vadila gotovo sedam vekova.

To je čitav grad pod zemljom. Mene podseća na Moriju iz Gospodara prstenova, samo sa lusterima. Rudnik ide do dubine od 327 metara. To je čitav kompleks hodnika, kapela, dvorana, slanih jezera. Pogađate od čega su napravljene skulpture, lusteri, podovi, raspeća. Najlepša je kapela svete Kinge, mađarske princeze koja se udala za poljskog kralja. U ovom rudniku mnogi rudari su položili svoje živote. Bilo je mnogo teško spustiti se dole i raditi u beskrajnim smenama, tako da je za neke bilo nemoguće izaći. Temperatura u rudniku je stalna, između 14 i 16 stepeni Celzijusa. Ja sam imala osećaj da što smo dublje se spuštali da je bilo sve toplije. Ukupna dužina prokopanih hodnika je 245 km.

Poseban doživljaj je bila vožnja brzim vozom, Pendolinom za Varšavu. Razdaljina od 300 km se pređe za 2 sata i 20 minuta. Ovo je za mene 100 puta bolja opcija nego avion. Prvo, kroz velike prozore vidite nepregledne šume zlatnog bora i breza, jezerca i lepo uređena sela. Drugo, usluga u vozu je odlična. I ljubaznost osoblja i izbor poljskih jela.

 Varšava je, naravno, priča za sebe. Veliki grad od 1.9 miliona stanovnika. Predstavlja kombinaciju srednjevekovne evropske i socijalističke arhitekture. U toku drugog svetskog rata praktično je sravnjena sa zemljom, ali su Poljaci svojom upornošću, željom i pregalaštvom uspeli da kamen po kamen, opeku po opeku rekonstruišu celo staro jezgro grada. Pošto je obrazovni, univerzitetski centar, sve vreme sam imala utisak da je prosečna starost ljudi na ulici 25 godina. Iz svih delova grada zapada u oči impozantna Palata kulture i nauke koja me je mnogo podsetila na zgradu Ministarstava inostranih poslova u Moskvi, kao i na  moskovski Lomonosov univerzitet. Mojim ćerkama bi, na primer, bio interesantan tržni centar Zlote Terasy, veoma neobične vodene arhitekture. Kao da se radi o morskom talasu od stakla i čelika.

Kako biti u Varšavi na Danima Šopenove muzike, a na posetiti crkvu Svetog krsta gde je pohranjeno njegovo srce. Šopen je rođen u Poljskoj i detinjstvo i mladalaštvo je proveo u Varšavi gde su brzo spoznali da se radi o muzičkom čudu od deteta, nešto poput Mocarta. Zatim odlazi u Pariz u svojoj dvadesetoj godini. U Parizu brzo postaje zvezda aristokratskih salona. Druži se sa Lisztom i Berliozom, ali za razliku od Liszta koji je pravio veliki koncerte i lepo zarađivao, prefinjeni i tanani Šopen nije voleo veliku publiku, tako da je uvek bio na granici besparice i siromaštva. Praktično se izdržavao od privatnih časova muzike.

Tako neuredan i oskudan život tada je neumitno vodio ka tuberkulozi koja je kosila mlade živote tadašnjih umetnika. Upravo je ona odnela i Šopena. Sahranjen je na groblju Pere-Lachaise, a njegovo srce je po njegovoj poslednjoj želji sestra prenela u napred pomenutu crkvu Svetog krsta kako bi počivalo u njegovoj voljenoj Poljskoj i kako bi mu ovde odali počast poštovaoci njegove muzike iz celog sveta.

Cela Varšava je u ovo doba godine u znaku Šopena i njegove muzike. Svuda po gradu odzvanjaju njegovi preludijumi, nokturna, poloneze. Međunarodni muzički festival „Chopin i jego Europa“ – „Šopen i njegova Evropa“, okupio je virtuoze i publiku iz celog sveta. Mi smo bili na koncertu koji se održavao u zgradi Narodne filharmonije.

Pijanistkinja je bila mlada kineskinja Zitong Wang, dobitnica treće nagrade na Međunarodnom Šopenovom konkursu  2025. godine. Bravurozno je svirala piano recital, nokturna i impromptua. Sala je bila puna do poslednjeg mesta. Sjatilo se staro, mlado i što me je oduševilo, mnogo celih porodica. Ovacije su se orile, mlada Zitong se nekoliko puta vraćala da svira na bis. Za ukupnu atmosferu je mnogo značio i šampanjac koji su služili pre koncerta!

Za mene lično najbolje koncipiran, moderan i prijemčiv mladim ljudima je muzej Polin što može značiti i Poljska, ali i na hebrejskom „Ovde počivaj“, posvećen hiljadugodišnjem bivstvovanju Jevreja u Poljskoj. Nalazi se na mestu nekadašnjeg varšavskog geta. Radi se o interaktivnoj postavci koja vas vodi kroz ulice nekog malog shtetla, jevrejske varošice. Možete zaviriti u kuću, običnog, malog čoveka, čija cela porodica živi u jednoj prostoriji ili u elegantan salon Jevreja buržuja i intelektualca gde se skuplja cream della cream društva. Postoji i rekonstrukcija unutrašnjosti prelepe sinagoge. Mogu se videti i originalne novine koje satanizuju i dehumanizuju Jevreje. Možete hodati po pruzi i ući u vagon koji ih vodi u nepovrat. Možete osetiti geto u kome vladaju nemaština, bolest, glad i smrt. Nažalost, Jevreji su stradali i posle rata sve pod optužbom širenja komunizma. Nažalost, nestao je jedan svet – to su Varšava i Poljska kojih više nema. Većina onih koji su sačuvali živu glavu odselili su se u SAD ili Izrael. Summa summarum, od 3.3 miliona Jevreja koliko ih je bilo u predratnoj Poljskoj danas ih ima 10.000-15.000 koji se izjašnjavaju kao Jevreji.

Koračajući ovim muzejom  i posle njega, naravno, bila sam pod snažnom spoznajom da i mi Srbi moramo da napravimo ovako nešto u sećanje na stradanje Srba od hrvatskog ustaštva i nemačkog nacizma. Potreban nam je Hram sećanja koji individualizuje svaku srpsku žrtvu.

Mislila sam da je Beograd zeleni grad, pa je moje čuđenje bilo veliko kada sam videla koliko zelenila, parkova ima Varšava. Naravno, najlepši je Lazienki park sa svojom palatom na vodi. Palata je svojevremeno bila letnja rezidencija kraljeva. Park je pun jezera u kojima plivaju šarani, potočića, veverica, paunova. Da, i do Lazienki parka se dolazi kroz veliki park. Moram da priznam da se moje viđenje šta je zeleni grad malo promenilo.

Krakov i Varšava su osvetljene modernom rasvetom. Ali ono što ostavlja poseban utisak u predvečerje i noću su mnogobrojni kandelabri i fenjeri. Noću stari delovi ovih gradova izgledaju nestvarno lepo. Bilo bi fenomenalno videti ih zimi, pod snegom. Mora da je bajkovito.

I za kraj, toliko sam se obradovala kad smo se vratili u Beograd da sam spoznala da što mi je negde bilo lepše to mi je još lepše kad dođem kući. Jer nigde, ali baš nigde nije tako lepo kao u našoj Srbiji!